Delo

352 Д Е Л 0 на. жалост, бпда метеорна. Угпнула је, а тек што се појашш«, алн је останила у нашој књпжевности сјајан траг. Што за г. Новаковнћа нримером нпсу ношли свп којп су на силу хтели бптн песнпцима, само је знак, колнко је сплна била манпја за неснпштвом, коју је потхрањнвало иеразумеваље п поезпје п љезние суштпне. Руварпу се није пашло замене, те је то још више допринело, да се нотпуно заборавп чему се од Бранка могло научнтн н иревпдп што је жпвот песницпма могао датп У место да буде пстинитп одјек погледа тежња, надања, пдела, којн су креталп жпвотом друштвенпм, ондашња је лирска поезпја, леио је каракгернсао Свет. Марковпћ, бпла „смеса нз љубавннх пзјава, Фаптастпчних сцена, празних Фраза и смешнпх будалаштпна.и Одсуство критпке опажа се ц, по осуству мислн у поезпји, која ннје, „полазећп из мозга, пшла срцу,“ (Колрпџ), јер п ннје била, бар у већнне „излпв пз душе нспуњене осећањем које би да избпје на поље“ (Вероп). Покушамо лп, према мотпвпма којп су их иа певање пнспирпсалп, тражитн ону чврсту унутрашљу свезу између иесннка и времена, без које песмп нема нп боје нн леиоте — па брзо ћемо се увернти, да .је тадашњој пам лпрској ноезпјп педостојало те прве ногодбе, да одговорн задаћама које се данас од ње траже. Не разумевајући суштпну п задаћу лирске поезпје, тадашњи су лпрскн иесипцн живели у нанвпом уверењу, да су, као внша пека створења, само за то на свету да љубе и страдају и да своја страдања прпчају зорн, р}жп п славују, или да пх даве - у внну (Свет. Марковић). Жпвот је текао својим ириродпим током, изпосећн са новпм иотребама и пове погледе и ндеале, нове пдеје п надања, пове тежње п осећања — а пашн су се иеспицп растапалп од мнлпне, певајућн безпачајне иесме о још безпачајииЈПм предметпма на начпн којн је, у већннп случајева, потпупо оиравдавао сумњу у пстпнптост њихове пнсипрацпје н пскреност љнховнх осећања. Овако је стање у нашој лпрској поезији затекао пок. Св. Марковпћ, кад је дорасао да пером може казиватп што мпслн о поједпипм нојавама у жпвоту друштвепом, нолитпчком и књижевном. II нпкакво чудо нпје, што је, као образовап човек и озбпљап посматрач, давао нзраза своме иезадовољству са овакпм стањем наше лнрске поезије. „Наш друштвенп живот, велп он, заудара трулежем, а нашп песннцн ностојапо сањају, мирншу ружу, гледају зору, слушају славуја, или туже неком особитом тугом, тугом сигог човека.и Мало нх је бпло међу тадашњнм песнпцпма, којп су, као Надсон, тражнлп од музе на дар ватрену рсч да њом бештедно шпбају иорок и злобу п жпвом иссмом у свету буде тежњу ка пстинп, пе би ли, н смехом и сузом, прппомоглн да се иовратп па земљч заборављенн, свети пдеал. Мало их је било којп су се умелп одазвати опоме, што је нз жпвота пстпцало да у њима одјека пађе. Змај п Јакпшћ се истпчу међу овима као горостаси, којн остале наткрнљују н засењују. У њиховпм је нссничким пронзводнма најбоље ухваћепо, пајжнвље зампшљепо, најре-