Delo

ПОЗОПШШП ПРКГЛЕД

410 Армане : помпсли, да мено може убптп јако узбуђеље ; оиоменп со ко сам ја и шга сам“. Орећним љубавницнма настајутада краснп дани, које проводе унајлепшој слози близу Париза. Једнога дана дође им у посету пар њихових пријател>а. Густав и Нпшета, на пошто Арман оде у Париз да уреди фпнансискс ствари. кот му почеше задаватп брпгу — Маргита прпјатељима се стаде хвалити својим Арманом н жнвотом којн проводи с љим. Она се љубављу нреобразила, претворила сс у другу жену, која се једва сећа оне нрве. Сада јој је цветпћ нз Арманове руке дражи од најдрагоценпјцх кпта пређашљпх. Сада може свакога научитн шга јс срећа Али је баш тада сналази једно од оних узбуђеља, која је пређе слутила : к љој долази изненада Арманов огац, Ђорђе Дивал. Родптељ, брижан што се љегов син упропашћује, говојш љеговој љубавници оштрпм, увредЛјПвим гласом, а за разлог нападаја узпма го што Арм.н наређује бележннку да му изда неки нрнход. Маргита се правда, како она н не зна за тај поступак Арманов п најзад признаде оцу. да она његовога снна волн најчистнјом љубављу н да је за његову љубав продала с-ве своје драгоценостн. Старац се изненађује доброти госпође с камелпјама и љени плсменнтн осећајп охрабј е га ге јој затражн највећи доказ њене љубавп нрема Арману Маргнта претрне јер нагађада ће то бпти страшно но љу. Стари Днвал топлим током нрпча јој, како по]>ед снна он има п днвну кћер, па она волп добро младпћа, чија је породица сазнала како жпвц Арман, те тражи да с.е Арман остави таквога жнвота — нначе нншта од женидбе Добро срцс Маргпте Готје одмах иристаје на тако искрен продлог, н она обећава да ћо се уклоннти од Армана за неко време. Алн се од ње тражи п већа жртва: да остави Армана сасвим. Д1пкада!...“ бнла јој је прва реч кад је саслушала овај други нредлог, јер јој је нуцало срце прн номислп на раздвајаље с милим јој младићем. Он јој је био све. Кад њега нзгубн, ништа нема сем дос-аднога пређашњега жпвота. Алн јој озбнљно Днвал пзносп пред очн будућност љену: љегов снн нлн ће оставити (као што другп раде) нлн ће је узети, али та њихова всза „ннти ћс иматл чнстоту за основу, нптн вс]>у за потпору. нптн породицу за резулат,“ а напредовање љеговога снна пропашће. Овакво умоваљс натера Маргиту на тужнс мпсли, које у заносу говорн за сс, па увнђа разложпгост онога шго се од љс тражн и велн Армановом ону : „Па лепо лсно госиодпне, једнога дана рећп ћете ви тој лепој н невпној девојци младој, јер љој хоћу да жртвује.м моју срећу, рећн ћете јој, да је негда бпла једна жена, која је н.мала само једну наду, са.мо једпу помпсао, само један санак на овоме свету, н да се нри спомену њснога пмена та жена одрекла свега гога, да је својнм рукама смрвпла срцс своје и да јс од тога умрла, јер ћу ја, господине, умрети од тога, и тада ће ми Бог зар п опростити“. Охрабрена сажаљењем старога Дпвала, Маргпта прп.ма све љеговс наредбе и пољубац с речнма : 27*