Delo

т Д Е Д 0 „Маргито, вн стс племенита девојка,“ па обећава да Арман ништа исће дознатн о њнховом договору. Кад се Арман врати, саопшти Маргити, да му је отац дошао и осгавно оиггро писмо, иа што га Маргнта замолп, да се не свађа с оцем и да је пусти, док опи не удесе ствар. Чсстнта девојка с врелим сузама одлазп од свога Армана. Страст сс морала уклонити иснред светскпх закона. Остављен сам самцнт, Арман размишља о разлнцп измеђ Марпгге и других жена, н усред тога размншљаша собарица му јавља, да госпођа нпје дома п да ће скоро доћи. — Мрак је. Арман привиђа сепку Маргитину. Зове. Нико со не одзива. Пичнње сумњатп. Он се брине. Човек му донесе писмо. Њему се смрче пред очима. Зна све. Спази оца свога и јецајућп пада му у наручја, Али Арман не могадо остатн код оца ни непрссгаио ни дуго. Морао је вндетп Маргариту, да и чује оно ш го је читао. Како је Маргарига н поред сво слабнјег здравља наставила свој стари живот и лудо н безумно то су се могли сасгатн у салону њенс другс Олимпије. Арман вређа своју стару драгану сваком речју, а оиа. јадница, цеиећи задагу реч, нодноси сво уврсде зеленећи, бледећм. Да не бп дошло до суцара измеђ Армана п гроФа, Маргарита излзпва Дивалана само и нреклшво га да нде са забаве. Уврсђени љубавник иребацује јој врло увредљивим речнма што се везала с гроФОм, и кад оиа не нриста поћп с њим п кад му рсче да волп Варвила — Арман се избезуми : дозва све друштво н обасу своју драгану новцима, да јој се одужи. •V Маргарнта јс одржала шта је обећала, али је овај други иотрсс бпо тако јак да јо пала у иостељу. Кад сс ирндпгла, јсднио јој је ужнвање било читати нисмо старога ДиВила, пнсмо које је нанисла родитељска нежност и очннска захвадност. Арман јс тек тада дозпао од оца за илемеппто пожртвовање Маргарнтнно, те је раздраган похитао у загрљај својој доброј драги. Овчј трећп удар пије могла поднетп јадна девојка, коју је бољетица толнку измучила: натннца је издухиула на Армановим рукама. Оваква драма морала је узбунитн свет својом појавом. Изнснаћенп цртањем жпвота овакве жене, свп су иоиреко гледали на младога писца, 1.-оји је и роман п драму напнсао што га је С| це гонило да нншс. Ако је узрујапост брзо прошла, н одмах се впдело да је песннк правп хрпшћаппн, јеј) је довнкнуо својпм сувремсннца да п нропала жена .чоже иматн н ерца и ноштоња, те да изврши п такво дело, кој?1 нн најчсстнтнја госпођа не бп ураднла тако лако. 1'азумс сс да јс од песника % бпло далско номисао: славитп нронале жене — што су му нребацпвали особито у Немачкој. Папрогив сам нссннк казао јс, да сажаљевати нпје