Delo

Л 0 Г И Ч Р С К II А Т А В II С А М 461 тако да треба, ирескачући неколико појасева, пћи до некога прадеде нли чукунбабе. на да се види е је дете од њихове врви; тако се у очи XX века родило једно учено чедо са репродукцијом можданога склопа старих доктора западнојевропских школа. Само је некадашњо зазнрање од Византије пренео Г. Недић на — социјализам. Г. Недић је видео неколико социјалистичких књига и њима на корнцима оквнр као иа ,,Делу“. Даје имао внше представа о шарама на натписнпм лнстовима, можда бн му се у репертоару нашла и која баш овака пста и са негога „питомијогаи листа — натражњачкога, консервативнога, либералнога, напредњачкога. Крптичар јс могао такнх представа стећп п пз посматрања листова на Балкану; а нашао бп их и у аутократској Русији, нпр у књижевном органу руских лнберала — Руској Мисли ! Али залуду ; само што је Г. Недић, са својим знањем, спазио онај оквпр, п то је било довољно. Па још ако му је случајно дошао у руке иримерак са црвенпм корицама ! То је било много п сувпше, да он створи себи суд о делу. Није чак морао ни чнтати. Управо он о једном чланку у броју изрично п каже да га нпје хтео читати. Па и за других 9 чланака и рубрика не знамо је ли пх читао или ннје (јср нм само натписе спомиње), а то с онпм првим захвата. 114 страна у лпсту. Готово половпну ! Разуме се : етаеса зип!, поп ЈеушНиг. Пма сад друга гомила чланака, на којој се такође ноказао средовечни атавнсам, сумо на други начнн. Нма, на нме, седам чланака п рубрика, свега 59 страна, о којима нпгде ништа друго нема речено, него да су рђаво расиоређенп. Те нс ваља шго је говор о новом бугарском правопису стављен под рубрпку „наука“, те што је један позорпшни реФерат ушао у „друштвенп живот“ (Јер, разуме се, позориште није установа друштвенога живота, огледало, школа п одморак његов ; него, ваљада, естетичарска беспослица! !). Тисто Вам се чини да имате пред собом некога старога схоласгичара како класиФикује свет око себе по логичким категоријама. Бадава је немачки доктор обишао толнке унпверситете у сред друге ноловнне XIX века ; бадава он на евојнм предавањима велн да срнска литература нема ниједнога дсла које би он могао нрепоручнтн иажњи својих ученика, те тако трпа у једну гомилу све наше раднике од Доситеја до Алимиија Васпљевића, — опет, на пракси нзбију у њега дух п школа схоластичарска. Та само како он модерно схвата посао уредников, видећи га једино у распоређнвању чланака по рубрикама! Је ли иосле таке изјаве чудо што доиста многи сриски уредник не бирка много' себи сабље а коњу опреме, кад иолази да, ио Чупићевој пзрецп, просветом свегн Косово?! У „Делуи дакле пмамо двс велике гомиле чланака о којима писац ннје нишга говорпо. Њпма можемо додатн н Нушине приче, о којима само каже да су боље од Матавуљеве, те не знамо шта унрав о њима мисли. Такт имамо 178 страна, о којпма не знамо суда критичарева. Па како он оце вује „Дето“, кад још осгаје свега 76 страна, нн трећнна ?