Delo

Л 0 I' II Ч А Р С К II А Т А В II С А М 463 кога н друштвенога значаја. пресудиће онн којих гед^ну бити добри да не зазиру од оквира иокорицама. На ђачке дружине подсетно нас је Г. НедиЈ! својим „разлозима,“ говорсћи о студији Лплеровој о ЈНплеру: да је то у с-вему „ђачки рад, какав бп могао израднти сваки и осредњи прпправник за пепнт зрелости у отаџбини песниковој. “ 11 кад ми нешго мало не бисмо познавали немачке ђаке, морали бисмо носумњаги у озбиљност тврдње Г. Неднћсве. Та мн пмамо нрилнке да видимо и човека у кога је диилома са университета нз те псте отаџбнне песннкове, па он у писању својих литерарннх студија не показује ту внсину, која би морала одговарати тобожњој спреми и „осредњпх“ матуранта. Шта впше кад бисмо хтели нћн до краја указаним нам иутем, те иотрзати матурантске задатке, могли бисмо н мп за некога узетп теразије за упоређнвање, не бојећи се да нам погребни Факти неће бити нод руком. Шилер се у нас доста преводио и преводн ; његовп се комадн и данас ненрестано виђају на српској иозорници. По ономе пак што се у нас може наћи о гоме ипсцу, публика нпје много о њемт обавештена : још ће нонајзнатније битн оно шго је у Новаковпћеву ареводу Ј. Шера. Стручна је опег литература немачка веома разрађена и тешко прпступна нашем свету, чак п оном који зна за Кнланда (а како ли је с онима, који овога не знају!). Вредно је дакле иредставптн и. српској публици знаменитога немачкога драматичара у оној светлости коју може дагн колико смшпљена студија самога ЈПилера. толнко и владање сувременом немачком књигом. Што Лплер није вешг да се испрси ирема Богзбергеру, Шеру и Шереру, па да каже он своје мишљење, доиста је крив. Како лн је друкчије умео радпти — 1. Недић! Поред онако огромне литературе о Шексчшру п Хамлету, он је могао држати читаво предавање у ком је излагао нове своје студије о несрећном данском краљевићу. Али као што ио тумачсњу неких критнчара није Хамлет пмао — воље, канда није ни Лилер имао во.ље за оно, за шга је Недић показао толико готовости. Него. у Г. Нсднћаје погрешка што своје воље често мења. Његова је аналитична суптилност код Хамлета дотерала да на послетку завршн познатим : Хамлет није ни паметан ни луд него је Хамлет ! — други нут ту н сваку суптнлност баца у запећак. Матавуљ је написао две ириповетке истога жанра а патриотске тенденције. Првомје конкурисао за Мариновићеву награду, другом је изашао у „Делу“. Сад. нлн Г. Недић нс разликује на делу жанр од тенденције нли не разазнаје ове две тендснције. ? „Новом Оружју“ је тенденцнја културна: дижите школе! У „Снази без очцју“ тенденцнја је иолитнчка: пазите, не ваднте увек кестење за другога! Остаје још Симићев чланак. о коме у етвари I1. Недић п не говори. Нардон. говори, али не о овом наппсаном п пггампаном у I броју „Дела“ него о оном што је тек имало да се ннше и штамиа. У средњем векује било пророка којн су погађали, иа и Г. Неднћ прориче н погађа, и баш