Delo

464 Д Е Л 0 зато бисмо II осгави.ш да даљи Симићеви чланци одговоре на једпну замерку критичареву, да се само није Г. Недић пожурио да се по њој уиореди са сачиннтељем познате слпке на којој су била нацртана „Радикалска Зла“. Снмић је о Господиновој књизи говорио одмереним п објектнвним тоном. какије њој у осталом задобилосамо Г. Недпћево ироФесорство на великој школи а не ни садржај н књижевни облнк њен. А дсликатни Г. Недић истрчава п ппше Или мисли ли Г. Св.Симић да бп нам ноезија Војислављева бпла разумљивпја, да смоједовели у везу наар. са народним одисаје.н Р‘* Некад сс литература није смаграла као део народнога жнвота, дсо тесно везан с целпном. Тако се могла сматрати, кад је њен представник калућер у с-војој ћелији брижљивом п вештом руком преписнвао. комниловао п писао... н то зашто ? — да би навео светога Петра. да малко одшкрине врата на Божјем двору, на макар то било н на аркапијп. Тако се н сматрало кад су напудровани властелпчићп н опати чнтали дамама по салонима љупке сонете и дражесне мадрпгале. Сматрало се, на послетку, н онда кад су париковани академици за предмет својих беседа'узимали иптање: зашто божаиствени Петрарка није опевао леиоте носа своје немилостиве Лауре. Г. Недић можда н ннје тнх идеја, кад каже да он не мора везнвати Војислава н остале наше песнике за савремени жнвот, јер јо то овај псти живот у ком п ми жнвпмо. Можда он мпслп да ]е та веза за њега и његове кругове јасна, да он нравилно нојпма и целокупну садашњост п поједпне појаве у лнтератури н ван ње. Али шта ће нам ово „можда“, кадје реч о нашем магистру, нашем Аристотелу?! Та он нрема неколико реченица духовито пресуди 16 штампаних табака. За њега је јасно и чисто оно шго први философп, социолози. критичари, публицнстс п државници сматрају најнесхватљпвнјпм, најнесвладљпвпјим, најкомплпкованпјим научним земљиштем! Он је впдовпто сагледао и могућност веза између Војислава и народног одисаја: само се — можда за љубав натгшсу лпста у ком иише — тргнуо и впкнуо за времена: — анатема! Да с-е разумемо! Народни је одисај жалостан догађај, јер је (и то с обе стране) човек устао на човска, јер је браг брата за прсн шченао, јер јс Србин Србину крв пролио. Али он је Факт, један од оиих којима се почела свршавати она дугогодпшња борба, у којој су на једној страни стојали људи са симнатијама Г. Недићевима, а на другој они с којима су биле симнатије иокојнога Врјпслава. Овај се тада својпм идејама п народу одужио несмом па и претрпљеним лрогонством из отаџбине. На ово смо морали нодсетпти г. Педића, п овоме до во.љс стоји да се сад п ггокаје за еимпатије исказаие Војисављевој вили ; адањегово одушсвљењс прсма Војиславу нпје било чиста уметничка нскреносг, доказ је игго сад, по смртн несннковој, пма душс да ни рсчју нс пменује нп њега нн ње*) Дакле ичак одисај чини евоје! Прнзире се он, признре ио некад!