Delo

СТРАШНА НОЋ(Слнка ИЗ ЖИВОТА.) Звали су га „византинцем”, и чудо што му је тај надимок доликовао. Вазда превијен, трља руке, обара очи, клања се и клања.. разуме се, ако је пред њим старији, а ако је млађи, — тхе, у осталом, то п није било баш тако занммљиво... Сваки акат његов почињао се облигатним : ау понизностм ављам...®, а свршавао се са : «ово је мој најпонизнији одговор...м Разуме се да ни хитне депеше нису смеле бити без апонизног” јављања, а Главна Контрола после има муке док решп : како да рачуна ту ((понизну“ реч — у званичну или прпватну. Али је све то ништа према он<ше, какав је капитал правио његов «подручни персонал” од те чудне понизности. Зовну на пр. из јутра његовог љубимца, „Фамулуса” Васу, н нареде му, да «у понизности звони” за улазак, или да «у понизности купи ћевапчића и пењерлија ..)> После су ову понизност пренели и у свој кавански живот. Седну у «Трбоњину пивницу” н траже «у понизвости пет пива..” Најзад су ту понизност некако привезали и за његову ивешерку”, али о томе после. А он је у младости, веле, био други човек. Причају да је носио највећи кломпошки шешир, са којим би могао нокрпти три пнљаричке корпе, а батина његова потсећала је на ишчупан, преломљен, неотесан цернћ... Пио је као смук, « иушио као Турчнн, улагпвао се око женскиња као Грк, лумповао внше него што је живео .. није знао мере нн чему.