Delo

552

д е д 6

том би ми свакако најмањи део читалаца био захвалан), или морао другу половину прилагодити првој, колико се могло. . . Главна погрешка билаје, што сам се предуго носио са комадом; драматско дело пак може и сме да буде само цвет једног јединога лета. Тако се изгуби много одјединства идеје и главне особе и потребно је доста смишљености, да се то јединство ипак пронађе: и тек иосле дубљега посматрања опажа се, да ипак има јединства, у колико је прва идеја подређена другој и }т Карлосу имамо какактер, који се пред нама тек развија, а у Пози већ развијен. Али ван сваке сумње једно ипак рама: то је драматска или боље рећи позоришна техника, јер онаје сувише разнолика и при иначе великој опширности комада дангубна при нрестављању. Вешгачко је пак при свој дужини и при тако опширној и разноликрј радњи описивање карактера, у колико је Шилер према ранијим драмама још даље одмакао : ту тек при свем идеалисању долази до живлх људи из меса и крви. Дон К р.ЈОс излази пред нас обузет љубављу наспрам маКехе, око које заборавља све своје човечанско осећање, сву своју љубав према човечанству н слободи. Потребно је тек опомињање његова пријатеља Позе и његове маћехе. да се од те безнадеждне љубави врати опет љубави к народу, а пре свега к несрећној Нидерландској (I 5), како је ту идеју и донео са великих школа у Алкали. Пошто му иак Филип одбија молбу, да га пошље да угуши буну у Фландрији (II 2), пада у очајање, па се из мржње стане заносити опет љубављу нрема краљици. Његови непријатељи, а нарочито Алба, Доминго н у љубави преварена херцегиња Еболи, траже сиаку прилику, да нгго пронађу од те љубави да би га могли краљу оптужити н уклонити. Ту и лежи основ, што је Поза приморан, да при другоме састанку принчевом с херцегињом Еболи, бојећи се шнијунаже, узапти принца и створи тако његову нронаст. Чак ни идеја, да бежи у Фландрију, не може принца са свим да уздржи од обновљене љубави, и тек смрћу свога вернога пријател.а Позе и другим наговором од своје маћехе ностаје иравим човеком, одриче се те л.убавн и жртвује се сав људској сре!1И, на у нади да је једва једном сталожен и у заносу, да му ништа внше не стоји на нуту, хита на посао. али бива