Delo

Д Е Л 0 564 Вуловића, чији бн радови ирппадали овоме типу, јер ми не заборављамо. да нх је, по г. Недића тврђсњу, бпло иуно. Нма у нас, као н свуда. људи, којима њпхов сгручан носао емета да увнде, како бављење о књижевностн није пуста дангубица узалудних људи; мало их је који увиђају и иризнају, да и књижевност има своју тачно омеђену област појава и методе којпма се, иснитуЈући их, служи. Начин, на који би г. Нсдић био вољан улетети у књижевност ноказа нам да нпсмо имали права што смо држалн, да он ирипада овом малом броју људи. По ономе како је радио своје студије, изгледа, да он ужасно багателише занимање књижевношћу, јер пропушта, као што ноказасмо, да водн рачуна о захтевима, које неминовно истиче нрирода књижевних иослова. Нас се мало тичу нобуде које су г. Недића навеле да овако ради, јер нам је главно утврдити, да он не ради онако, како се ови послови морају радити, ако се хоће да су књижевности од користи. Као образован човек, коме нису непозната класична дела из страних књижевности (тако се бар сам хвалн и ми смо вољни вероватп му), г. Недић је могао покушати да нам да слику утисака и анализу смоцпја, које су у њему изазвала дела новијнх нам лирнчира. Од таквога бп посла внделп користи п читаоци, а и они који бн се доцније иозабавили испнгивањем рада нојединих књижевних радника. Њима би се умножили само иодаци, на ос-нову којих би се могла нзвести тачнија оцена литерарноисторијске вредности књижевних производа. II ако је то посао и доста тежак н врло захвалан, јер се за њ хоће широка начитаност, фини ум и изоштрен иосматрачки дар — г. Недићу се онет за то учинио незнаган, п он се упустио у тумачења, за која се, осим, ових, траже и друге особпне и другчпја припрема. Г. Недић, на иример, хоће да нам покаже чак н узрочну везу између појединнх тннова критике, које мисли да јс како треба схватио и обележио, и њу нам овако објашњује: „Ириродна критика но Берну утрла је нут да се у нас одомаћп и јсдна друга врста, она коју нам је први објавио Св. Марковић.“ Да нпсмо ово тврђењс нспи. сали дословице, бојимо се да нам читаоци не бп воровадИ; да јс један нроФесор Вел. Школе могао у два реда сабити толико нетачности и ноказаги толико незнања п лакостн. Свој чланак Певање и Мишљење (а по њсму сс једино може говорпти о Светозару као „критнчару“) штамнао је пок. Светозар 1868 годпнс, а г. Вуловић је, тск носле вишс од десет година, пздао у књизи „Пз позоришта“ својс позоришне оцено, у којнма је он једино био нод утицајем Берна. Какојс, дакле, могао г. Недић тврдити, да је „нриродна“ критнка, којој за проставника ставља г. Вуловпћа, утрла пут рсалној критици, којој је опст, ноњему преставнпк Св. Марковић V То је нитање, нред којнм не бн застајали чптаоцп г. Педићевих „студија,“ да су оне биле производ доиста марљнва студирања. Овакавједан анахронпзам пе може служитн као нропорука „студнјама“ г. Недића. Ако је било што друго у овом послу тешко, не видимо за што бн му тешко било загледати (јер нс можемо нретноставити да нпје пмао прп руци