Delo

566 Д Е Л 0 радничко гштањс, то чинимо нросто за то. што хоћсмо још једном да констатујемо начнн, на који би хтео г. Неднћ да трстира књижевна пнтања. Објективан нспитивач нс би сметао с ума. да јс пок. Светозар. који је иначе доста писао, литерарним ннтањпма посветио свега овај чланчић напнсан још у време његова школовања у Петрограду. У њему он није претендовао нп на какву ученост, а још јс мање хтео износити некс нове мисли, дотле нсчувене и нспознате у нашој књижевности. Ми смо се раније постарали показати, у каквом се стању налазила у то доба наша лирска ноезија: осуство каквих му драго начела било је још осетније због тога што су готово занемарене биле традиције Бранкове. Као млада, одушевљена човека, нуна љубави нрема напретку књпжевностн свога народа, пок. Светозара је морало тиштати зло стање, у каквом се налазила наша несничка књнжевност после Бранка. Осим овога нс трсба губити из вида, да се баш у то доба свуда у Еврони осећало велико незадовољство са принцинима Хегеловскс естстпке, који су сс још држали. п ако су пх наиреци, иостигнути на другим нољима научнога рада, у знатној мери поколебали. Област уметносги толнко се већ била раширпла, да су они били неподесни да нослуже п надаље као критеријум за оцсну уметничких нронзвода, на су се, иоводом тога. почели гражитн нови основи, на којима би се могла нодићи научна естетпка. II данас још нису на чнсто изведена многа основна питања естетичка, а онда је, V том ногледу, било још горе. У таквим су нриликама н нриродна н разумљпва лутања, номоћу којих се тек н долази до праве нстине. У то је доба нок. Светозар и написао номенути свој чланак, у коме јс устао нротиву хегеловске деФиннције о леиоме, јер му се чинило, да је она дала маха заблудама, које су тадашње наше песнике навелс па иогрешан правац. Док су биле у сили Хегслове пдеје о лепоме, мислило се, да је уметностима задатак попуњаватн евојим производима нрпроду. Пок. Светозар је, на против, држећи сс новпјнх поглсда о томе, тврдио, да „човек није кадар да попуњава ирироду, нити је икада томе тежио, већ је — цртао, резао, невао — стварао оно на што су га покреталн спољни утисци, што га јо занимало у животу.“ Леио ннјс нешто апсолутно нчовеку урођсно. „Кад је пала, всли Снегирев, метаФпзика и метаФизнчка естетнка, у носледњем свом врло гранднозном н врло примамљивом облпку Хсгелнјанству, иочела је освајати земљишта мисао, коЈа се и раннја јавнла, да лепо ап иш1 Гиг 81сћ и не поетрји, да је оно чисто еубјсктивнн нроцес, да се идеја о лепоме, као врло сложена, добија смннричкн. да му је у основи осећање тако нсто врло сложено, које захтсва најиажљивнја носматрања и анализу, и да од тога емпричкога нстражнвања н анализа оеећања зависн научно схватање лепога и објашњење уметностп. Као основица јој у томс служе Физполошка н нсихолошка иосматрања о сстетнчком осећању.“ А кад ово стоји, како ,је онда могао г. Недић устајати протнву номснутих тврђења нок. Светозара, у којима је он показао н бистар поглед н познавање онога о чему .је }гзсо да пнше? Имајући на уму,