Delo

РЕЧ ДВЕ 0 ЛПРСКОЈ ПОЕЗПЈИ 567 о чему еу у оно време невали нашп песницн н како су онда нисали наши прнповедачи. није нп мало чудно, што се пок. Светозар протнву тога бунио и тражио у уметничким пропзводпма садржину достојну пажње мисаона човека. У овоме се пок. Светозар држао Чернишевскога, који је с разлогом тврдио да „некорнсно нема нрава на уважење. Човек је сам себи циљ. но дела човекова морају имати цсљи у његовим потребама а не у себи сампма.“ А да је пок. Светозар имао разлога утледати се на Чернишевскога (г. Недићу, уверени смо, неће сметати, што не зна дела његових, да баш то упише у грех Светозару), доказ нам је оно ноштовање, које данас указују раду Чсрнншевскога тако виђени нреставницп руске науке и књижевности, као пгго су Ппппн н В. Соловјев, за које се не може рећи да много маре за социјалпзам. Весннкљ Евроии један од најбољих журнала руских, донео је, новодом прештамиавања дела Чсрнишевскога, из иера Вл. Соловјева чланак Први корак к позигивној естетици, у коме читамо оваку нотврду погледа, које је раније бранио пок. Светозар: „Кад бн присталнце чисте уметносгн тврдили само то, да је уметннчко стварање особнта врста духовне делагностн човскове, нико не бп таку истину спорио; али они одричу, да је уметност свсзана са другим врстама духовне делатности н да је, према томе, неоиходно нотчињена општим сврхама човечанства. ^ место законите аутономије, онн ироповедају естетнчки сеиаратизам. Нристалице таквога сстегичкога сепаратизма изјављују, да се та свеза и те сврхе не могу одредитн п да уметник, према гоме, треба да је само умстник, да мислн само о лепоги облика п да за њега не треба да јс ишта важније од те норме. Зар нам историја не указује сврху, којој сви можемо тежити свесно ]>адећп да је достигнемо? Ако је целокупна делатносг духа човекова на то унрављена, зар сс уметничка само може и сме издвајати? Уметност није само ради уметностп, нсго н ради остварења оне потпуиости у жнвоту, којој је и уметност један од елемената, али не издвојен п сам себн довољан, већ свезан са целокупннм садржајем њсговим.“ А то јс основна мнеао Чернишевскога иогледа на уметност: она је, како лепо иримећује Соловјев, била ирви корак к позитпвној естетици. 1\ад би нам бнло нотребно доказивати још јаснијс основаност овнх мнслп, ми то нс бисмо умели учпнити боље, него кад бисмо превели из ХеФдингове Ктике главу посвсћену ]>асматрању одношаја уметности ирема животу. Алн нама се чини да јс ово доста да оправдамо пок. Светозара, нгго се држао Чернишевскога и од књижевних ироизвода тражно да буду ио мислима п осећајима сув'рсмсни т. ј. дасе не косе са истинама, до којих је наука дошла у наше доба. Ако смо у ово.ме успелн, онда нам није тешко одбранити нп даља гврђења његова, међу којима нам сс види вредно нарочпгога помена, ради карактеристике његовнх погледа, оно у ком он казује, какав греба да јс задатак књижевнику. „Он је дужан, велн Светозар, да разуме живот људскп са свим разностручним ириликама што нх жнвог ствара: да разуме потребе којс се рађају у животу п да уме да одговара на питања што пх живот задаје сваким трснутком.