Delo

568 Д Е л 6 А то може само човек са сувременим образовањем.“ Овако разумевајућп дужност књижевника, пок. Светозар се није могао одушевљавати сувременом му лирском иоезијом, којој јој је мотпвима љубав била ноглавити извор. Он је допуштао и несме оваке садржнне, али се само ограђивао (д онога игго се тада радило тврђењем, да Ке „даровит песнпк знати шта да кажс о осећању љубави или ма каквом другом, што ће имати опште вредности, а неће никад стварати од љубави болест а од женскиња накараду.“ Коме је стало до тога да се увери, шта је управо нок. Светозар мислио, кад је од књнжевности тражио да „нокреће сувремена питања,“ не треба да верује на реч г. Недићу, него нека прочита пажљиво трећн одељак чланка Певање и Мишљење • у њему се најбоље види, шга је он мислио о роману и приповетци и какве им јс задаће постављао. Што је онда тражио од приповедача иок. Светозар, то се н данас од њих тражи: нгго )е он у оно доба осудио, то се нп данас не хвали. А да Светозар није био онако искључив, као што би га хтео преставити г. Недић. да 1*е он доиста имао осећања за оно што је у поезнји леио, впдп се но томе, што је он у маси ондашњих песника - стихотвораца умео издвојити Змаја и Јакшића и по који честит превод Дикенса, Хига и Гогоља. Кад се узме на ум, да Змај у то доба још није испевао бно своју пес-му На гробу стрељаних комунаца, ни Јакшић своју Шваљу, које тако јако вређају естетичко осећање г Недићево — онда се још очигледније види, како је Светозар не само имао осећања за оно шго је у поезији лепо него и речи да похвали што је добро, па ма оно потицало п од људи, са којима се није начелно слагао. Не може се заборављати, да Змај никад ннјс бно у једном табору са Светозаром, чак и доцније, кад је овај врло активно ушао у наш јаван живот. Колико је, према овоме, нетачности у оном, шго г. Неднћ говорн о раду нок. Светозара ! Па је, покрај свега овога натезања, мо]>ао иризнати, што је г. Вуловић, пре њега, као много комиетентнијн за ова питања прнзнавао, да је „крнгнка пок. Светозара донскле благотворно утицала и на нашу поезију. Она је највпше учинила да престану оне досадне декламације и она отужна иренемагања неких наших иесника и да се у нашем песнишгву одомаћи здравији и истннигији тон.“ (Стр. 18) ‘). По ономс што смо до сад говорили, може сс видити, да ми, крај свега ноштовања нрема нок. Светозару, нисмо њс гову чланчићу принисивали овакав и оволикн утнцај на развићс иаше лирске иоезије. Свегозарева су дела, по нашем мишљењу, носредним иутем извршелп утицај, који г. Недић нрииисује његову чланчићу Певање н мпшљсње ; она су спремала омладину, из које су нослс пзг) Кад <-с оно ирочита, треба се сетити, како г. Неди11 критикујуКи другу свеску ),Де.Ја“, лам<*ра инсцу ових рсдака, што је, принисавао нок. Светозару велики Јтицај на раавиће лирске ноозије, ма да он то није чинио и, као што <*<• н према овоме види, не чннн.