Delo

РЕЧ ДВЕ 0 ЛПРИЧКОЈ ПОЕЗПЈП 569 лазилп књижевнп радници, да реалнпје гледе на појаве нз науке и друштва, а то је, по том, имало утицчја и на љнхову оцену књижевних н иееннчких пронз ода и захтеве, који су им се стали постављаги. II као што је г. Недић погрешно прецсњујућн утицај Светозарева рада на критици, тако је исто погрешно кад је тврдио, одмах после онаке хвале, да је она „завела на иогрешан нут.“ Г. Недић је и овде пронустио да нам каже, кога је то, кад н у чем завела Светозарева критика. Г. Недић мисли да је доста, ако он што тврдн, па да му се на голу реч верује. Али људи, који су навнкли одбацивати тврђења без потврда. не могу бити задовољни доказивањем, као што је ово госп Недпћево. А ово незадовољсгво постаје тпм веће, шго, на пример, штје нспознатољудпма којизнају историју наше новије лнтературе, дампслии погледе, каквеје исгицао пок. Светозар, нпсу бнле новине ни за ондашњу нашу књпжевност. Њпх су, нре Светозара, пстицалн и бранили људи, чија је компетенција за ову врсту интања ван спора. II акз се сад призна да су ги иогледи истннити и нравични, онда је нетачан закључак г. Недића, да је критика нок. Светозара завела на погрешап нут: не нризна ли им се пак то. онда нпје за то крив пок. Светозар него онп који су их, пре њега, заступали. II г. Недић, ако је мислио да греба кога због њих наиасти, требаоје да нападне не пок. Светозара, него — г. Јагића и г. Сг. Новаковића, који би му свакојако умелп дати разлога за оно шго су некада нисали. У једној од ранијих година Виле штамиан је из Писарева један чланчић, у коме се овако говори о правом иеснику. „Прави иесник треба да зна и појима све шго у дано време. интересује најбоље, најумније п најобразованиЈе нредставннке њсгова века и његова народа. Проничући потпуно дубоки смисао сваке нулсације друпггвенога жпвога, као човек страстан н упечатљив, он је дужан свим срцем љубити што му се впди даје добро, истинито и леио, и мрзити светом и великом мржњом ону масу ситњарија и нокварености, која смета ндејама истине, добра и лепоте да се нреобрате у гело н крв, да ностану жива стварност. Ова љубав, нераскидно свсзана са том мржњом, чини и мора чинити душу душе свакога нравога песнпка, једини и најсветијн смпсао свега му бића п целокупнога му рада. Ја нпшем крвљу својега срца п соком својих жнваца, велн Бсрне Тако и само тако треба да ннше свакн писац : који пише друкчнје, тај треба да шије цппеле и иече колаче.“ Ово је превео и потписао г. Ст. Новаковић. а то значи, да се са овим мнслима потпуно слагао н да их јс с тога и иревео, што је жслео да на њнх сврати нажњу наших несника, чије су песме биле у основи супротне оваким ногледима. Пре овога је г. Јагић, нрегледајући у једном чланку, штампаном у К п ј I х е у п ј к - у, знатније књнжевне иојаве н општи правац којим је унућено било развиће наше књнжевностп, овако говорио о лнрској ноезнји у опште и нашој носсбице : „У нежном осјећању ије-