Delo

570 Д Е Л 0 сникова срца находи довољно МЈеста вас-колпк овај свпјет са свпма племенитим чувствима, иомислима и тежљама својега времена и људи. Садржај лирских пјесама онако је безкрајан, као што нснма гранпца чувствима срца човјечијега. Ако се ннак налази идеја, чувства н тежња, које све свшестне чланове једнога те истога народа већ но њиховој прнродној сродноети уже заједно вежу, то јс са свим наравски, да ће она ужа сродност, која је саграђена на истом језику, пстим обпчајима и истим хисторијским усноменнма, такођер у срцу пје ннкову живахна одзива наћи. По том се тумачп, како уза сву обћенитост лирскога ијевања смије ипак говора бити и о народној лирици Да паче нц о што се не може тако извјестно омЈерити цнјена сувременог пјеснпчтва као о лирику; ни у чем се тако вјерно не огледа карактер времена као у народној лирнци. Лирски је ијесник, ако му за истину нрипада ово частно име, као нророк народа свога. Он умије као вјештак читатп што је дубоко уннсано у срцу његова народа, умије дослутитн све његове тајне жеље и тежње те пх заод]енути ликом и животом, изнијети преда њ. Генијални јс лирик као звијезда нреходница народа свога. „Чему то обћенито умовање ; зар да докажемо, да таковпх лирнка у нас не има'? Нисмо ли зар сви о том увјерени, да у нас тек нсколико црвића из себе свилену ниг преду, а оно је друго све сама проста кудеља! Тко би вјеровао, да није цијела пстнна, да у очп толи знаменптих догађаја који се на словинском југу приправљају, наши лирски пјесницн ииак мало што друго и знаду и воле, него ли грлити и љубити, него ли за драгом уздисати или је грудима прнтискивати. Човјек би очекнвао, да ће они, којих је душа осетљивија и нунија слутња, него ли нас других људи, узпаљешг светом ватром одушевљења за сретннју будућност народа свога, предупредптн ијесмом жеље наше, те ће нас ириправљати за времена која истом пмају доћп. Али, жалибог, о свем том скоро нишга. Наше најновије лирско пјесничтво, међу којим ће се наћи до душе у врло нежних цднличних ијесмица, канда се боји толнке узвишеносги, гс воли остатп код обнчнпх предмета из свагдањега жпвота; оно се нпкако не може из једнога клупка, V које се ухватило, размотати и разтурити. „Врцједно јс чути, какав лијек негда Шилер немачкој лирици прописа кад се је на њу нотужно да опада: „Да се лирско нјееничтво ослободи, тому бн гребало, каже он, да узнанредујс с духом времена, да си присвоји све његове кријепости н течевпне. Колнко сн је год блага човјечанство искуством н разумом набавило, нека му нјееничтво живот н плодовптост зада, нека га оно својом творном руком у омиље обуче, животмуи илодовитост зада, нека оно ирикупиу евојс оглсдало, иа да идеализујућом вјештнном нз сама свога вијека узор за вијсн створи. Али то аредаоставља да оно са.но не до/је ван у зреле образоване руке. Док тога нсима, док нека друга разлика ностоји међу мо-