Delo, 01. 04. 1894., str. 109

102 Д Е Л 0 учмњенс; док нам нешто није познато, ми га н не желимо г ignoti nulla cupido. Данас бп нам само тешко бнло, кад би нам се технпчке тековине, једном стечене, по иово одузеле Па бисмо се најзад и на то навпклп. Илп ако баш хоћете да су нам биле потребне, то је само по оном правилу, по којем је за наше непрекпдно п ненаснтно незадово.пство увек потребш> олакшање. Алп такво олакшање мало иомаже, јер кад се извесно наше незадовоњсго п отклони, на место њега одмах дође друго, па треће, и тако до бесконачности, у векове векова. Уопште, ако ми данас имамо корнсти од њих, н какво преимућство над прошлошћу, ми то осећамо само умовањем п упоређнвањем данашњега стања са ранијим, и то тако слабо и слабо, а већ данас очекујемо нове поправке, онако исто као што су их очекпвали и они пре нас и наших проналазака њуди, господо, кад пх нешто тпшти, никад се пе сећају великог низа ранијих тековпна својих, но увек полазе од стања у коме су данас. И то ће тако трајатп, догод задовољење буду тражили ван себе. докле год не науче да га траже у себи*. где га једпно могу наћи. Отуда, што је претежнпје од матерпјалног напретка, ближе човеку, важније за њега, то је нешто што може трајно служпти, биги од свакотренутне користи, студија једна, почем јео студијама реч, која ће поред своје научне вредности иматн још и унуфашњу; која ће нам, као и све остале, давати нзвеспе податке, п опсервације на њима учпњене, и закључкеиз њнх изведене, и опште теорије иа њнма основане, али која ће нас у псто време још и вассштавати, бити наш брижљив вођ п свакндашњп пријатељ на нашем потежем путу људском, миритп нас са нашом судбином, бадрити нас у тежњи за добрпм и болшм, оружатп против пскушења, спрематп да што потпунији и савршенпји људп будемо, у своју корист, н корист оних, којн са нама заједно путују с босим и изубпјанпм ногама по овом свету, «у коме је све што видимо од дрвета и камена.w А ако уопште има такве студпје, таква је књижевност. Замислите, у једној горостасниј, широкој визији, човечанство на нашој земљи, кроз простор п кроз векове, онај. огромни мравпњак људски, са мнриадама својих душа ирилепљених за земљу, како гамиже и путује непрекпдпо, без одмораг