Delo

14 Д Е Л 0 не глсда дал.е од пута и брзо се губи у мале и узане сеоске сокачиће. Механа почиње да дпше. Већ се чује лупа стакала, разни гласовп и кроз све монотоно клопарање механџиних кондура. Попа се навалио ка столицу и у пола гласа, више за се, пева : Нод оном гором зеленом ! Кад засија светлост са оног прозора, што нам је био с леђа, учитењ се трже, иротрља и очи и чело и рече, да сам га једва чуо : само још овај испит ! . . . Попа нас је позвао на вечеру. Учитељу се то учини врло необично, тако, да се опет збуии. Само заусти : ((Шта ће то бити”.. . али не каза све, и обећа да ће доћи. Вечерали смо под малим виновим хладњаком у поповој баштн, а служила нас је попадија. На њеном гаравом лицу и кад нам што донесе и кад од нас пође, сјајн увек весео, срећан осмех. Попу одскочише прса од расноложења. Он диже и ио иети пут чашу внна и наздрави. — Ову прву у наше здравље и добро виђење ! . . . Пиј! Пиј, онако старинскн, ево овако. Погледај ! — и он изврте иразну чашу над тањиром. —Дед!, ко зна, кад ће иам се други нут сукобити путови ! И впно ми мирише на младе дане ! . . . Учитељу, не одбијај ! Угледај се само на мене. Ти знаш ону старннску: Мало нас је, ал' смо људи! Па сад ? — Он га просто нагера да испије своју чашу. — Тако, мој соколе ! Учигељу се намршти лице и он кроз зубе рече : «Ја сам лак на пићу.” Неколико је било таких чаша и свака је била «прва за помози Боже . .док попа сам не осети, да је тром ; већ не налива вино у чаше, но се завалио на столицу, метнуо руке на колено и гледа смешећи се у нас. Учитељ утону у рамена, лице му дође искрнвљено и затвореније но иначе п тако згурен H иогнуте главе, поче од једном да говори, као да га je ко навпо па пустио да говори. Говорио је непрекидно, нити је назио да ли га ко слуша и не слуша. Испрва знам да је хтео да каже нешто о жнвоту у оиште, о неком «смислу у неким стварима” и да он о томе често мисли али, носле тога, никад не може да се сети, шта је управо мислио.