Delo

— Шта heui ти ? . . а? . . Шта је?. . . ко је ? . . . Деге одговори кроз плач :

Нана плаче и све се чупа за косе . . . каже : да до1;ош ! Он брзо скиде шешир са јексера и брзо, као да нешто граби, узе дете за руку. — Што да се чупа ?! . . . Зар јој ннсам казао да не плаче, а она се сад чупа! . . Дође њој тако ио некад, само — и тада са нским угушеним гласом н чнсто одвајајући реч по реч, уиита дете: — А Зорче ? шта она ради ? — И она нлаче. Он уздахну : — Хвала Богу, само кад плаче, ако плаче! . . Шта ми сад не дође у памет. . . II тада брзо, и не осврћућп се, оде кроз башту. Пона га испратн и после, кад седосмо сами нас двоје, он тихо и жалосно рече: И ја сам мислио да је умрло. Да га видиш само! У тога јадничета тренери душа, као жижак, којн се већ гаси . . . е, вала — грех, не грех — и боље је да умре . . . за њега је боље

Вино је остајало у чашама, на истој висини, нити смо п једну после иомаклн с места. Мој попа при свем уси.вавању већ одавна полагано заклапа трепавице, а још их теже дпжс с очију. Ја сам мислио о учитељу, о школи и о несрећи. Падоше ми на иамет оне његове «велике мисли !и и мени се чини, да је тада код њега била нека збрка утисака који су се наслагалп једно уз друго у његовој душн без реда и рода, упијени дугпм животом, а храњепи непрекидном пажњом. За мало, мало бољи живот, то бн се рекло усномене. Жалио сам и онога човека, који буде у пскушењу, да једног дана оцени рад овог беднпка, којп хоће а не уме и не може да ради. Тај ако пођс са срцем и са савешћу, без једнога ће се свакојако вратити. — Попо, да лежемо, рекох мало гласније. Попа брзо отвори очи, зачудн се, видим, нешго и рече љубазно, врло љубазно: