Delo

Д Е Л 0 20 диже очи на нас и још брже ногледа доле у цигле. После се окрете и не рече ни речи, и кад спусти из руку један лончић, дохвати се за кецежу да обрише руке. — То је моја домаћица, поче учитељ, па му се вал.да ово унознавање учини смешним, те више за се додаде : «како ли се то већ каже.” Са лица н.егове домаћице сија љутит неки израз. Велика и дубока бразда преко чела чисто јој се зарила у повијс, и у колико јој мање видим све лице у толико ми со више чиии оштрије и намрштеније. , Г1а и после упознавања она не рече ни једну реч, само се као поклони и изађе из кујне. Кроз једна црна и ниска врата уђосмо у широку и ниску собу. То је била «школа,м и овог тренутка пуна деце. Од једном се диже једногласна вика : «До-бро-до-шли !и и с њом шум од дечјег устајања. На учитељевом асталу поред пера и мастила и Једне поцеиапе књиге, стоји још гомила грубо израђених кристалних облика, излепљених брашном, и на једном само пише : коцка, са знаком чуђења. По зиду, поред старих штица са ђ и б, виси једна нова мапа п у једном ћошку нова рачунаљка. Учитељ је гогово трчао за нашим очима. Кад погледах на астал, он зграби ону коцку и рече : «коцка, известан миперал.” После приђе рачунаљци, проигра се оиим куглицама и рече : «за рачун, на пример у првом и другом разреду.и Најпосле прекрсти руке, намршти се и погледа тако У деду— Ако хоћете што да читају. . . или рачун ? . . . — А не, хвала... немам кад. На самим вратима нас испрати опет онакав једногласан поздрав : «Збо-гом-пош-ли !* — А сад, рече ои кад изађосмо, ако хоћете можете мало и код мене . . . у нашу, што се каже, снротињу. Попа је био. видим, искусан човек, и он не сачека да ја одговорим, већ уђе први у собу. У целој кући била је још само та једна соба, и ту је живео и он и жена и деца. Прво на вратима сретох ону де-