Delo

97 0 Т Р У С У вовати истина тобожњп али врло ингересап статпстички закњучак о значају извесних положаја Сунпа и Месеца у иогледу на чешћи појав трусова. Овај се дакле зак.вучак у потпуној снази научне тековине и да.ве одржавао, и дао је повода још А. Пероју да изнесе мисао: како се све то најбољс може протумачпти тиме, ако се узме, да Сунце анарочито М е се ц у извесним иоложајима својим јаче привлаче усијапо-течну унутрашњу масу земљину, те да тако у течној маси у Зем.љи постају плима н осека, као год што са истих узрока постају плпма н осека у течној маси на Земљи (у океанима и морима). Ова ((подземна плима” била би дакле узрок, што по који пут унутрашња течна маса земљина снажно удара о површину јој п тако пронзводи потресе. Ову Перејеву идеју обновио је у новије доба читаоцпма познати Р у д о л ф Ф а л б (Ruđolf Falb), проширившп је уједно п на вулканске ерупцнје, и отпочевши према астрономској одредби положаја сунчевог и месечевог да предсказује трусове. Да разгледамо прво основну хппотезу Перејеву, па после да пређемо на Фалбова „пророковања”. Кад бп Перејева хипотеза била правилна, онда би морало бити: 1) . да се трусови поглавито јављају и да су нај јачи у исто доба кад је и обична плима на океанима и морима нај јача (јер бп тада — разуме се — и ((подземна плима” требала да буде нај јача), т. ј. да су трусови у опште: а). чешћи и јачи за време мене и уштапа но за време прве и последње четврти, б). чешћи кад Месец у путу око Земље дође у најмање му одстојање од ње (у тако звани перигеум), него кад је у највећем одстојању (у апогеуму), и в). што се тиче извесног места на Земљи да су најчешћи и нај јачи онда, кад Мосец управо дође у његов меридијан и кад се деси у једној линији са Сунцем, дакле за време помрачења Сунца и Месеца. 2) . да су трусови још чешћи него при осталпм приликама кад Земља у путу свом око Сунца до^е у најмање јој одсто јање од њега (у тако звани перихел), илн другим речнма: да су у опште на северној иоловнни Земље трусовн чешћн зими (тада дође Земља у перихел) hq летн. Дело III 8