Delo

X А Ј Д У К СТАНКО 9 — Морам однети марви пбмам ! — Е, добро. Ал' у колу да се нађемо ! Лазар већ беше одмакао. Као да су га муље шибале . . . Дах му се заустављао. Он осети да га памет оставља ; некакав мрак иаде му на очи.. . Сама га душа заболи, а срце да му искочи из груди ... У стању би био на чету ударити .... Иза једног грма — према њему — појави се човек. Како га муке беху обујмиле, он га није честито ни видео, а то ли да га позна. Човек тај беше Маринко. Он му приђе ближе. — Лазо, роде, — рече смешкајућн се — шта радиш ? — Ништа, чича Маринко — рече он трудећп се да се покаже миран. — Што си тако по.мрк’о, ка да су ти сви по кући нобијени? — Ко зар ја ? — упита Лазар и насмеја се. Марпнко упиљи у њега. — А . . . не ворај синак ! . . . Ти, јест ! . . . Да пије која дурпца замакла за око ? . . . — Јок! — рече Лазар и поче крпти счи. — Ха ! . . . ха ! . . . ха ! . . . Знам ! . Јелица Милошева1... Лазар саго главу п ћути. — Него. ту и твој јаран облеће, а? У Лазару поче да врп . . . . — Бога ми, синко, не дај му да те избије пз седла ! . . . Упустити наку прилику — гре’ота је ! . . Лазару већ набрекле жиле иа слепим очпма. — И, к'о бајагп. шта је он бољн од тебе ! . . . У газдалуку — није, лепшп — пнје, стаситији — није ! . . . Што 6aui да је он узме ? . . . Лазару се свртешс сузе у очима. Стари лисац смотри то. па, као пас кад траг пањуши ... И он, по ирвим знацнма, потера одмах даље. Видео је да је у жицу дарнуо. — Бога ми, јест !. .. Шга мн је н то : једнако попушгати !... Лепо, Бога мп ! Сваком ејвала — оста глава ћелава ! . . . Ја. славе ми. не би’ дао ! Да је што друго. на ајд1, ‘ајд\ ал’ таке се стварп човеку главе мећу!.. . Запамтп. главе се мећу !