Delo

10 Д Е Л 0 — Па шта да радим ? — упита Лазар, видећи да Маринко све зна. — Ја би’ чинио све, само да она не буде његова ! Еј, мој синко ! . . . Још си ти жут око кљуна, па ништа не знаш ! . . . А знаш ли ти, шта би ја, овако сед, урадио ? — Шта ? — Ја. . . ја би’ га убио ! . . . Лазару сенуше очи . . . Маринко је дарнуо где треба. II он је сам, толико пута, на то помиш.вао . . . II то смотри оштро око Маринково. — Убио ! — пнта Лазар. — Убно ! — А суд ? — За све је друго лако, само кад он није ту ! А сину Ивана Миражцића још је лакше ! . .. Него, примири се! . . . Млад си тп још, мој синко ! . . . То би‘ урадио ја, овако матор; а ти си наст о тек да живиш, ти немој! . . . Шта ми је то: девојка ?!... Таки момак, од наког оца и пз онаке куће . . . мбре, на сваки нокат по цуру! . . . Збогом, Лазо синко, збогом ! . . . рече Маринко. Па га потапша по плећима, окрете се, и оде најлак. А. душа му се смешкала: — Овај је иечен ! — шапутао је он. Ја сам подстак’о угарке . . . биће врућа меса ! . . Једва један пут !. . . Или ће он убити Станка, или — ако то не учини — Станко ће убнти њега ! . . . То знам у гврдо ! . . . Ово је кавгаџија, а оно je делијаг ударпће снла на силу! . . . Мој Су.ва ми већ више не може рећи : ти пушиш цаба мој дуван ! . . . Ево му и беза (платна) и маказа, па нека реже како му је драго ! . . . II пун задовоњства он оде низ дубраву .... IV У к о л v Варнпца је пала врло згодно : и где треба и како требаСве до тога тренутка Лазар се колебао ; сад је био решен . . , Давно п давно, још у првим часовима њубоморе, јав.вала се у