Delo

348 Д Е Л 0 да не дангубим данас ; да нх спарим с’ мојим воловима, па да орем мало . . .w Само то да је рек о, ја бих му их с места дао. Ал’ он неће, поганац, него ‘нако да помори стоку н опет никаке вајде. Бадава ! llacja вера, па то ти је

Што је било десетак до дванаеет л>уди око његове куће, све се то позавађало са њим, осим мене и Лазара Исајиловића Крсти се свет шуваком чудећи се, како се и са нама није свадио. Ја сам већ по томе и држао био, да ћемо мн још позадуго лено живети. Али дан понесе једно, а ноћ друго, па се тако изненадиш чуду, кад те снађе. II тако ће једнако бпти, док један пут не склогшш очи, па се више ие пробудиш. А да је за шта било, па да не жали човек — нека га носи ђаво — него за ни за шта. Иступи ми се секира и ја је однесем Милу ковачу, да је изоштри. То учиних, али ме Бог не умудрп да наценам дрва, колико да трају, док би се оштрила. Обрнем се лево десно, требају дрва. Дај, велим, да заиштем секиру од Луке. Дигнем се те његовој кући. Код куће затечем његову Миросаву где псслује. Потражих јој секиру, а она се, видим, мало ка' поплаши, стаде па рече : — Славе ми моје, ја тп је не смем од Луке дати, а ено je на дрвљанику ! Да сам онда у’ватио пут кући, на да ме види Бог ; глед’о бих друга носла, иа макар и не јео леба тога дана. Алн ђаво ђаво ; натера ме, те рекох : — Неће се Лука љутити на мене. . . мало да наценам, па ћу је донети натраг. Миросава, озби.вна, погледну у земњу и рече : — Како знаш. Ја узех секнру и одох. Нацепах мало дрва, па се иосле дпгнем да му је вратим. Ја тамо, а он код куће. Још му ја и не дођох до куће, а он ме опазн и познаде своју секиру. Лепо видех, како му лице дође блеђе од крпе. Очи му се закрвавише и он писну : — За што то ?. . . Ја помислих овамо из авлпје, да се то не тиче мене, па не рекох нпшта. А он на то још жешће цикну. — Што с’ уз’о секиру ?