Delo

349

Д У К 11 Н Т> Е Р А М Ila ме иричека на прагу и отрже ми је пз руку. Мени се поче окретати она његова кућа, ка’ оно лептирица око видела. Помнслих, минуо је, те стадох мнрно и лепо, па му одговорим : — Да се послужим. Севну очпма ка’ жпшка ; коса му се накострешмла ка' чекиња у вепра. Затворно уста, а чује се где му зуби шкрипе. II док би тица прнула у лет, он остави секиру, па се затрча на хмене. Миросава се поилашн и цикну. Он ме једва до вати за рамена, па гурну с прага и викну да нростиш: — На поље, гаде, из моје куће ! Видим, његова је кућа, па не вреди да га протурам кроз руке. Дигнем се лепо па одем ; ал’ од онда па до данас, ама нп једне Божје, де ! — Станем, па се н дан дању чудим, шта му oii. Још не могу да се освестим, за што се наљутио на мене. Мислим, мислим, па ннкако да му се ухвати жица. И од тога доба, саклони, Боже, од њега сваког ; никад се, мислим, пеће опаметитн. II ко зна, докле бн тако беснео, да га не пбмете Лазар Исајиловић. Пошто му он поче месити колач, мој тн се Лука умири жешће нег' и ждребачић. А донде црње н од гарп Кокош ка’ кокош Нанесе је ђаво те прелете у његово двориште, а он се развесели ка* да је код казана био. Чим је смотри да иде од моје куће, зовне Миросаву, па је запита: — Чија је ова кокош ? А она јадна не сме да слаже ни за живу главу. Чуо сам од света, рек’о јој је: «ако слаже, биће бијена”. — Не знам — Није наша ? — Није. — Ови’ је гадова — велп, па утрчп у собу за пушку. Излети па иоље ; стане на кућнп праг н iypn пушку на око. Окнне, и готово је. А гађ’о је, да ’наког нишанџије не нађеш у трп села. Велим, пуче пушка, п кад излетим из куће, чујем га где псује, да ’простиш, кокошци матер газдину. А он што имађаше кокошију, све нокла, само да не бп .долазнле у туђе авлије. Ограду је утврдио око куће, па сз-