Delo

иГЛ

Д Е л о

славе ми . . . чујеш ли .. . па живота да ме кошта. Из прва ћу мало, па ако не помогне, да ви‘ш јада. Рече теби то Лазар ■видећеш. Да је човек — па 'оћемо овако, онако ! . . . Добро ! Па и да погреши некн пут — смртан је на мора . . . Ал’ он јок. Диг’о се измет да нас уиропашћује и сатире. Неће вала, па да му је месец на челу ! — Најпосле, како знаш. — Е ја тако знам -- рече па гурну руком један бусен од труле плеве у џак. Избаци тај бусен. впдиш да је сама трулеж, па. се од буђе и убусенио. — Не мари то ништа, — рече, па устаде н завеза онај џак. Узе и она два са зем.ве ; затури их за раме н пођемо. Целим путем разговарасмо о оном поганцу; тек кад се растадосмо. прекинусмо о њему. ((Вала нек чини Исајиловић шта зна. Мож’ да ће га умирити. Нек' му учини макар најмање зло — поплашнће га. Нек’ му убије једну гуску, иоправиће га .. . зар ће погледну ги даље од носа ! . . . Побојаће сс од свију, са којима не говори . . . само нек’ му учини. . . мекице нек’ га поплаше па ће бити нола села мирио. Побојаће се: «данас учини један штету, сугра други и тако свакп дан, пе вреди то!и После ће он да стукне ! Само нек' проба — не ће бити иа одмег, ако не буде на вајду. А Лазар 'оће . . . само кад је каз о . .. држаће реч па громови да га стрељају, он ће да чпнп своје.” Протече ноћ ка' бпстра вода, а указа се и дан. Јутро, Вого вољени, — само како се иожелетп може. II тица нева и девојка пева и све ти се то мнлн. Звонце звони, двојннце свире, а тебе обујмила нека милота. II суицс иекаче за брдо, а тебп се мили. Гледнш у опај љегов зрак, на те пекако у срце дира, а тебп се мили. Падају тп очн на све стране; гледиш неку шару преда се па тп се мпли. Бог мили дао пшеиицу ; ти гледиш у онај влаг жут ка злато н мили тн се; грудп ти ка1 кош од радосги, а већ брк . . . иљаду пута насмеје се. Поред тога пала п бистра роспца, на чисто сва земља заладнсла А