Delo

ш Д Е Л 0 Погледа је дона Ана, Па се прену . . . Ко ће бити? Лице јој је добро знано, II то чело и стас вити. И одговор тражи томе: Шта је сећа ове моме. Ал’ кад згледа очн оие, ТПто је моле тако мнло, Саучешће доби маха, И задрхта срце чпло; Па тад рече бурних груди: «Од сада ми друга буди!» И већ за тим по градинн Шетале су друге нове; Гледале су сјајне звезде, И облаке како плове; Размпшжале шта цвет сања, II слушале тице с граља. III Под прозором платан шушти, II са листом лист се љуби ; Ветрић лети, мирис носи, И час буја, час се губи ; Ал’ све више и мир пада, Јер ноноћно доба влада. Другарице још су будне. Ал’ их слама санка снага. И дона се, ено, свлачи, А помажо друга драга : Раскопчава копче с грудн, И с пажњом се за њу трудн. Ал’ што стрепи друга верна Кад додирне недро њено ? Што ли пламен обузпма