Delo

362 Д Е Л 0 II он пође. Ана стоји И са болом за њим гледа ; Сад се трза, бори, ломи, Плакала би, ал' се нада ; Ал’ најпосле с вриском клоне : «0, врати се. мпли доне !* IV И спусти се треће вече. Већ се купи друштво знано. Поседали. II весе.ве Подиже се полагано. Само Педро таре чело, И погледа невесело. Другови га мере крадом. II осмејци лете лаки : Сви су мнења да је прош о K’o хвалиша други сваки ; II већини то је право, II ако га жале здраво. А шта мори Педра тако ? Са чашћу се љубав бори, II он смишља у двоумљу Шта да чини, шта да створи ? Да л’ да скрије љубав ону, Ил’ да изда лепу дону ? . . . Сада скочи. II док друштво Уз веселу кличе шалу, Он узеде из свог двора Папучицу једну малу; Пољуби је, друштву крену, Ал’ п заста у том трену. „Ај, шта хтедох? ! Зад да издам «Из сујете чарн њене ?