Delo

TIETvE РИЗВАН МЕТаУ ЉУДЕ 367 — Ама кад нисам ни дослен бно међу њнма, иа нећу ни сад. — А што, јазук ти било! Зар мн не даш, да под старост дочекам, те да те виднм међу људима. . . Тешко ономе, ко бјежи од л»уди ! Сиромах Ризван оборп главу, остави сјекиру у крај, па пође за осталим . . . Кад су се сви искупили око паше, те баш кад мишљаху да ће се износити ђаконије — стража их опколи са свијух страна. Они се зачудише: шта је то . . . А у то изнђе паша и за њиме два цнганнна, који ношаху некакву клупу, те је положише на тле. А паша поче : — Јесте ли и ви ишли с војском на Црну Гору ? — Јесмо, честити пашо. — Па шта вам би, те се вратисте? Онн замукоше. Ни један не смије ријечи да проговорн, него се само испод ока уплашено погледују. А паша настави : — С тога, што сте се вратили, зовн1о сам вас, те да вам се свакоме одвали по двадесет и пет штапа. Они претрнуше: — Аман, честитн пашо, мп смо мислили има доста војске, па што ћемо ми. — Ја не знам шта сте ви мислили, ама само хоћу да вас научим памети. И паша стаде, а цигани почеше доводити једнога по једнога, те немилице одваљиваху батине, да је свакн страшно јаукао п иревијао се од болова. А онн што су стајали, бијаху блпједи и нијемп као да су од камена. Најпосле дође ред и на Ризвана. Док он стаде пред иашу : — Честитн пашо ; ја нијесам нн ишао. — Зар нијеси ? — Нијесам. — Е онда ће се теби одвалити педесет.. . II цнгани га иовалпше, те га стадошо тући.