Delo

т Д Е Л 0 вољНсЧ с једним дететом, није билз жена за мужа. ннје бнла сигурна пријатељица — ништа ни за кога — па зар не би било боље да отиде? Смрт јој ннје бида тешка: често се пута носпла с мишљу, да својевољно остави живот, и мислила је, да јој не би недос-тајало јунаштво за то, када би се само једном решила. Смејала се донадљивости, којом се обично оптужују за кукавичлук они, који претпостављају да се сами лнше живота ; јер јој је мисао о томе била толико јасна, да је знала, да је нотребно имати храброетп за то — нарочнто храбрости у одлупи. Заморена множином мислн, кроз које је прешла, паде у тихо раз* мишљање: да ли не ради баш најбоље противу себе и других, ако призна пораз свога живота и ако се уклони побеђена, у место да жнви н даље на лажнма и развалинама и са заиуштеним захтевима за оно, за што се борила н што ie напустала: за нотпуну чисту нстину и речима н делима. Алн она није била сама. Пзиђе јој пред очи слнка мале нежне дечије главе; зар је имала нрава, да нонесе са собом друго биће, да угаси свећу, ире но што се упалила ? Нове сумње, нове муке, нова питања чекала су је; зашго нигде — ни код кога нема помоћи Једва око осам сахата дође кући њен муж ; ннје чекала на њега. алн је знала да мора доћн у то време. Он сад прође кроз иредсобље н остави штан ; да лн да говорп с њиме ? Он је ипак био њен муж, њему је у пола припадао onaj мали живот, што га је хтела угаснтн ; он отвори врага и уђе. „Пма ли кога овде ?“ заппта он. „Ја сам ту“, одговори она са дивана. „Је си ли сама ?“ Било је нечега у томе тону, шго је узбуди. Она не одговори нпшта, али се иожури да запали свећу ; њена је рука дрхтала, тако да се ударало стакло о ставло. „Је лн ти што, Венке“ „Пре ће бити да је геби нешто“. одговорн нагмурено јер муж јој се шсташе тамо амо с накосним, необичннм осмехом на лину. „Да, н мени нешго није добро; баш сам хтео с тобом о томе да говорим. Али, Боже мој, Вснке, како ти то изгледаш !“ На мах дође јој мисао, да се чинн, као да нс разуме. да он мнсли на њено унлакано и ојађено лице, и улучи прилику, да рече оно, на што је баш мислнла. „Па како ћу то изгледати? Мишљах, ги то знаш.“ „Знаш — знаш? — шта? „Дакле ниси разумео —и Он се на мах нрибра маши се руком главе п носмаграше је својим оштрим лекарским погледом, окрете се од ње п дође онет до ње. шапућући неке речи. „Шга велнш, Карстене?“ „Ја? Ја само велнм: „Гле, гле!“ одговорп он блед.