Delo

0 Т Р 0 п 399 овоме мучиом тренутку пасти у несвест — овдс код њега. Али носле тога оставп чашу недирнуту: она прибра сву своју снагу, одржа се и оде. Прошла је мпрне иразне улнце толнко, да внше није било Фсњера: она то тек опази, кад се ночела саплнтатн н кад више није видсла нута. На нвпцп нута било је поређано велико камењс а далеко доле чула је жубор таласа, којп су ударалн о литицу и опет падали. Од свећа варошких внђаху сс танке пруге преко залива према њој : али она се окрете од њнх, седе ка један камен и погледа у мрак: „Јадни мали Авраме јаднн мали Авраме!“ понављаше Венке полугласно. Од њега сенапослетку опростила: он је биојош јединн, којнје везивао. Јер јс с Мортманом била свршнла, са свнм свршила. Она се стидела, осећала се понижена н укаљана, што је допустнла, да је тај човек толико изнгра. Алп не само што је њену љубав окаљао, већ сс пре свега њених идеја, њених најмилијих п најодважнијпх миелп почела плашити због овога човека; сад се више није могла ослонити ни на штп — нп на кога — чак ни на есбе. II кад је сада оставила свога мужа, није имала себп ништа више да прсбани. Све, што га ie за његова заједничка жпвота одржало у важности у њеним очпма, са свпм беше ишчезло последњим омаловажавањем: у њега се иојавила суровост — баш оно што је брутално: у карактеру човекову, што је она мрзела и пгго је он до сада умео вешто пред њом да прикрије. Не, њему се није хтела враћатп! А оно мало створење, што га је собом понела, такође је се слабо тпцаше; јер сад јрј је бпло јасно пред очима, да је доброчпнство последње што га је могла указати — да угасн светлост, пре но што је упаљена, да ово мало створење осигура од сумњивога дара животнога. II у њеној огромној жалости и на крајњој нвицн живота, који је морала напустити, осетн слабу сенку материнске радости — као да држи у наручју своје мало деге, ко)е плаче, и као да га носи са собом у блажени сан. Па зар је Аврам — њено дете — са свим за њу бпо изгубљен, да га нпкако више није могла добнтн? Непрестано је градила рачун, н свакн нут, кад jo.j је већ изгледало, да нма за њу пзлаза, помеша се нешто шго је кварнло. Не! Она му впше није могла корнстити својим животом, какав би он морао бити у будуће — то је било немогућно! На протпв чпњаше јој се. да ће му усиомена на њу можда једном у позинјсм животу битн путовођа или иомоћница, да се опет исирави, када бп нкада дошао до уверења — а томе се надала — да је она, мати његова, радила на томе, да га одржи здрава и истинита, а да су други ировелп његову младосг п начпннли га мекуншем и неиоузданим човеком. Венкине силе сада бехзг готово исцрнљене; само јеједно било непоколебљиво иред њоме: њена одлука. Мучни обрачун са животом беше је заморно п гогово затупео; она то и сама опази. иа оде до ирве свеће да видп колико јс сати.