Delo

о т р о в • 401 пунце уверен, да ће она сама увидети, после неког размишљања, да су му оне излетеле из уста у нрвом нерасположељу. Јер оно што му је открила, у највећем га је ступњу непртатно дирнуло. -Ја дугнх година он се всћ сиријатељио с мишљу, да има једнога сина. Како пз ираксе код сиромаха, тако u из статистичких студија често су му нред очп нзлазиле жалосне иоследнце од многе деце и он је сам чесго н очпго нротиву тога говорио и писао. Зар се он не бн сад показао у смешној светлости, кад би после шеснаест година, иод своје старе дане, почео да практикује противу своје рођене теорнје ? Колико бн морао да нздржн досетљнвих приговарања, колико осмејака u провидне злобе ? Па онда узнемнрхвања у кућн, неприлике и непријатностн, које се могу поднети, док j'c човек млад н ствар нова, алп које су веома досадне те као да ти је цела кућа за вратом, кад смо један пут дошли до мпра. Све су ове мисли од једном јурнуле на њ, и прешле у рђаво, раздражено расположење, које га је снашло у последње време, тако да је онај иначе јако фини човек, који је умео потпуно да влада собом, са свн.м изишао нз такта п нзбацио речп, које су у пеколпко издале његову тајну, премда он у дубини с-вога срца није ни нз далека тако мислно, као што је казао и као што је Венке морала разумети. Али свакојако пз јутра би се све уредило. Од саме ствари не може се ништа нзменити, а прОФесор Левдал је био баш такав човек, који је умео колико је само могућно пристојно да се нађе у оном што се не може нзбећп. Хтео је радо и да се нзвннп пред својом женом н био је готов да да свако часно изјашњење: с-амо је то морало бити на миру, пола у шали, •смншљено — сутра. Угаси свсћу н најрадпјс бн сад баш цоиста спавао, али му то не пође за руком, не могаде да заспн. На иротпв на скоро се са свнм разбудн. постаде нанрегнут, узрујан и раздражен ; пажљпво јс слушао сваки глас н чинило му се, да јс тпха ноћ, у којој је град спавао, пуна шума, док се на пољу на улнцп губио један једннн корак. А страх је растао у ноћном мраку, с-ве брже и брже са Фантастичним контурама ступпо је с-ве блпже њему, све се јаче на њ наваљивао сваке иете минуте, кад је мнслио. даје прошла четврт часап кад је према жижпци погледао на часовник. Та где јс то она остала? Бпдо је већ внше одједанасет н по! Сад већ мора да се нешто десило. Њен последњи разговор. њен узвик, кад је он отпшао, што се бојао, да продужи разговор — све је то жнво стајало пред њим — а он је знао, како је она нагла и безобзнрна Та добро је он познавао те раздражљиве природе, шта се могло од н.их п очекнвати ! Где је бнла она у овом трснутку ? Смрче му се пред очима да ли је лутала кроз ноћ, илн већ пловпла као лешпна у валпма око стрмих стена? Исправи се у ностељи н запали свећу. Говорио је сам себи, умирујући се, као каком болесннку у грознпцн. алн узалуд. Најзад чу, како се отварају врата од куће.