Delo

416 Д Е Л 0 искључују; јер то би онда значило огласити себе сама за свога законодавца, и ставити се у противност са заједницом која је то право и дала и која га више као право не признаје. То je прави смисао изреке која се често чује: нема арава иротив ирава. То не значи ништа друго, но да је свако иоједино право подложно променама самога нравнога извора, правне народне свеести, из које је и потекло и на којој се и држи. Из тога се види, вели Ласал, сва празнина оне вике коју интересовани дижу сваки пут кад јаван дух у свом развитку дође дотле да уништи од тога, данога тренутка, које ранпје право, нпр. ропство, кулуке, право неплаћања пореза на земљу и т. д. 0 каквом дирању стечених права ту не може бити ни говора.1) Да узмемо сад неколико познатих примера таквих, апсолутних закона. Такви су закони декрети знамените ноћи од 4. августа 1789. којима је Француска скупштина укинула сва права, која су потицала из Феудалнога господарства, и они су са свим слободни од прекора да имају повратну силу. Јер та права. баш и као стечена, могла су да вреде само дотле докле их развијенпја правна свест народна, као извор свакога нрава, као права не уништи. Из овога се види како људима и пре него што је теорпја као правилно и тачно огласила, правилно схватање до свести Ј) Овде се, сад, Ласал обраћа познатом правном философу Шталу и критикује га. Од интереса је да саопштимо неколика места из те критике, која је, наравно, сад у многоме изгубила од своје вредности. — Штад говорећи о знаменитој ноћи 4. августа 1789. године, коју он назива Вартолојмејском ноћи, вели: „ниједно времене није позвано да изриче суд над прошлошћу и да права која из њега потичу uo својој оцени признаје или уништава. На то Ласал одговара да и ако је мисао ова по себи тачна, није тачан закључак који Штал хоће из ње да изведе, „јер, управо, аутономија коју Штал сваком времену даје доноси неодољиво собом, да никоје време под владом другога не буде, и да но томе оно не може ни обавезно бити да допусти нечему да живи, и под владом својом, што његовој правној свеети не одговара и што би оно као неправо у место као право сматрало. Кад би садашњост стајала под владом права прошлости, онда не би било истина да је свако време аутономно, и кад би се у принципу могло допустити да једно време може бити под владом другога, онда би одношај ваљало окренути и пре прошлост под владу јаче и развијеније садашњости ставити и повратно, противправно, поткопати, те оно што је по садашњим правним појмовима недопуштено и противправно сматрати као такво и у прошлости.*