Delo

444 Д Е Л 0 да п у језику покажу своје одлично порекло: хтело се, да су онп кроз тисуће од векова сачували богато старо добро дијалектично, шта впше прагрчко добро у језику. Нови грчки већ скоро нпје више обрађиван ради њега самог: он је, изузимајући борце за народнп језик, скоро само у толико био од интереса, у колико је носио на себп то своје старо порекло п тиме могао да обогати знање старога грчког. И тако је, са малим пзузецима, остало до дан данас. У том су се смислу кретале и новогрчке студије највећега умног хероја у модернпх Грка, Ropauca; п премда се његовп основни погледи на новп грчки језпк не слажу впше са нашпм садашњпм појмовпма, ипак му прппада велпка заслуга, што је енергично заиочео методпчно и свестрано иснптивање новога грчког језичног блага. Еолско-дорске спекулације u археоманпја достигле су бпде врхунац, кад је око средпне овога века истраживање новога грчког дошло у додпр са упоредном науком о језику, која је баш тада основана. Ову епоху најзнатнпје представља даровити Грк Maepotfipujuc, којп се у Немачкој образовао. „Еожскн*, „дорскп", „пелашкп", „прагрчкп* зујало је"само кроз ваздух; чак су ишлп тако далеко, да су у најмодернпјем грчком проналазплп прапндогерманске остатке. Прп том се оно што је најблпже сад се скоро може рећи са нарочптом умешношћу — превиђало. Наставак -ед у а-деклннацпји (уХмваед, = уХшбвси, п асс. уХихнтад), ппсали су -atg, п у том су виделп еолско aig место -ад (из -avg); Xeyovv = X£yovm извођено је од дорског Xeyovn ; у сваком а слутило се нејонско (прагрчко) а, плп чак сачувано праиндогерманско а место е, о- свако /, (у, у) бпло је сумњиво као прагрчко идп праиндогерманско — у кратко сматралп су да су у праву, да нове грчке облике наставе дпректно на старе дпјалекте, на прагрчкп или пндоевропски прајезпк, прелазећи преко свега јелинпстичког, познпјег п средњег грчког језика. Ну да престанем наводитп листу таких настраних погледа. Ва довољно дуго време стварале су забуну ове теорије. Дефнср, ђак Г. Rypциуса, око седамдесетих годпна допринео је тому и свој део.1) У Немачкој, свакојако због аукторитета Курциусовог, то учење сматрано је као методпчки нравилан плод истраживања новога грчког језика. Само неколицпна њих као да се нису баш најповољније осећали.* I 2) Али тек у почетку по*) Дефнерове заслуге за ексактно изношење нојава у језику нека се не пореку; али у осталом он је главни заступник погледа које смо скицирали. У његовнм „Neograeca“ Curtius’ Stadien IV. 233—322 још ce мало истичу оне особитостн ; овај је спис прва научна обрада новогрчке науке о гласовима. Од вредности су у опште његовц дескриптивни радови, а тако н чланци ,,Zakonisches“ Monatsberichte der Berl. Akad. 1815 стр. 15. и д.; 176 и д. и „Die Infinitive in den pontischen Dialecten“ Monatsberichte 1877, стр. 191—230, његов глосар од Офиса у Archiv fiir mittel — und neugriechische Philologie I (1880) стр. 187 и д. и њсгова Zakonische Grammatik I, Бердин 1881. Оба ова носледња рада на жалост су до сада недовршена. 2) Тако н. пр. G. Меуег; нека се на пример упореди његов чланак у Bezzenbergers Beitr. I. 227 и д. За тим К. F о у, који се чешће обраћа против ДеФнера у свом Lautsystem der griechischen Vnlgarsprache (Лајпциг 1879) ; у Bezzehbergers Bcitr. VI. 229 поставд.а Фој начело, да новогрчке речн треба увек доводитп на старогрчке, алп не на ^,корене“.