Delo

446 Д Е I 0 новом грчком језику. Па како грчки текстови из средњег века не дају чисту слику савременога им језика, какоје он доиста говорен, то наглашује Хацидакис (супротно Психарију), да се по упоредној статистици, основаној на сачуваним текстовима, не може ништа закључити о развитку грчког народног језика, да се, шта више, сваки поједини облпк мора тачно испитати да ли је прави и да ли га је доиста било у живом језпку, и да, на послетку, прецењивање вредности оних текстова Јлако доводи до језиковно-исторпски погрешних захтева. Ми смо још у тој научној распрп; али, чинп мп се, нема сумње, да правилно погађају методична начела Хацидакисова. Кратак преглед развића новогрчких студија већ нас је поучио о најважнијем питању исторпје новога грчког језика: садашњи грчкп ]езпк народнп природно je продужење старог xoiviј, т ј. онога грчког заједничког језика, који је у главном, а на име у свом граматпчком и Фонетпчком склопу, нроизашао из атичког и који је упрошћењем израза и прпмањем неатичких (ионајвише лексикалних) делова учињен „подобнпм за саобраћај“, те је убрзо освојпо цео исток и тако постао опште средство за споразумевање. Политички догађаји, пре свега ратни походп Александра Великог п оснивање држава његових последнпка, помогли су (иди управо омогућили су) силно ширење начина говорења н писања, који је најпре био локално ограпичен. Грчки диЈалекти, који су само у правој Јелади ималп стални корен а у ново појелињеним иределима на истоку (Азпји, Египту) нису никако долазилп у обзир, све су се више повлачили натраг, xoivr\ их поплави и на послетку нрогута, тако да од првога века по нашем рачунању налазимо само један језик, xoivtj.1) Он још за рана показује клице за преображај, који је полагано и стално напредујући донео нов језпк. Вокалисам и начин нагласка бише већ првих хришћанскпх векова промењени пз основа: шаренпло старог вокалпсма уступа Ј) Извори за noivtj иди јелинистички општи језик јесу најпре писци из те епохе, али пре свега Papyri и веома многобројни натпнси, који нам стоје на расположељу из свију трчких покрајина. Како се граматичари, лексикограФИ, ехолијасти (нарочито атицисти и љихови противници) могу употребити за испитиваље kolvi'i, показао је Хацидакис, cf. К. Z. XXXI 151 и д. 0 noLvtj немамо још заокругљене потпуне расправе; оскудица је и у монографским радовима на овом пољу. Кратка характеристика xolvl'] налазисе код Steinthal Geschichte^ der Spraclnvissenschaft 2. изд. II. стр. 35 и д. Више има код Мулаха стр. 13 и д., али не одговара садашљем стаљу. Ради даље литературе упућујем на G' Меуег Griecliische Granimatlk,] стр. XXXIV, даље В 1 а s s-K ii h n е r Ausfuhrliche Grammatik der griechischen Sprache,.jCTp. 22 и д;, а)нарочито Pezzi La lingua greca antica (Турин 1888) стр. 460 н д. Постепено нестајаље старих дијалеката може се лепо пратити у натпнспма. Горе наведено време еме се само од прилике узети. До душе, једна напомена код Светонцја Tiber. 56 вели, да су Рођанијошу I веку по Хр. говорили дорски, па онда видимо кад Паусаније (2. век по Хр.) IV, 17, II, да се још у љегово време Месењани служе својим дијалектом, али јамислим, да баш истицаље ових Факата показује како су они ретки, да су дакде у оно време дијалекти већ били ишчезли. 0 покушајима да се из Филолошке љубави поједини дијалекти онет употребе (упор. н. пр. еолске стихове Балбилине у 2. веку по Хр. и др.) не може наравно бити говора овде. Један дијалекат, даконски, није у осталом пропао као што потврђује садашљи цаконски дијалекат (види горе).