Delo

САДАШЊП ГРЧКИ ЈЕЗИК 447 место некој једнообразности (итацисам),1) нестаје старих разлика у квантитету,* 2) мусикално акцентоваље т. ј. акцентовање основано на висини гласа замењује се принцппом јачжне гласа,3) Овај гдасовни развитак, потпомогнут постененим утицањем творевина у језику по аналогији, повукао је за собом коренито упрошћење декдинације и коњугације, и на послетку ни синтакса не остаде недирнута ири овом распадању старога. На жадост стање познијих и средњевековних грчких текстова често у појединостима отежава да докажемо ток u хронологију развића. Како су се и даље служнли некпм више или мање „класпчним* књижевним језиком, то немамо пред очима преображај народнога језика: ирс 10. века упућују тек нека осамљена сведочанства на дубоке промене у грчком језику. Отуда се и нзнеиађујемо, кад у већнм вулгарно-грчким текстовима почевши од II. века наиђемо на један пут на какав нов облик језичнп, тако звани средњи грчки, који је врло близу новом грчком — пред нашим је очима плод тихог утицања од неких осам векова. Садашњи грчки новдачи тако рећи само последње консеквенце. Нека је нарочито напоменуто, да ја овде једнако говорим само о природном даљем развитку старога грчког, на име о народном језику. Облик језика, којпм се данашњи Грци у писменом изразу обпчно4) служе, јесте уметнички производ, намерно васкрснуће старих кдасичних облика и античке дикцпје. Нови грчки језик ступа пред нас са богатом поделом у дијалекте; онп нису ни у каком односу са старпм наречјима. Само цаконнски дпјалекат (на источној падини Парнона, у старој Кинирији) чини изузетак: ма како да јечудновато, тоје јединп нови грчки дијалекат, којиуглавном представља наставак једнога старога дијалекта дорског у старпх Лаконаца. Сви су се остали дијалекти диФеренцирали из xom), т. ј. сва њпхова природа доводи нас на xovr\ као носледњу издазну тачку. При свем том није никако немогуће, да се нпје овде онде у ком садашњем дијалекту спасао по какав стари дијалектичкп остатак, може бити како неатичко «. Али овп су остацп врло незнатни, п управо изузецп потврђују правило, онп показују иравплност горе изнесене науке о пореклу новога грчког г) «, v> V у i, ot у ii (дакле = v), ai у e. Овај je процес довршен .,д 4. века на овамо. Промена ei у i почела је најраније (3. в. по Хр.); на послетку (9.|10. век) дошла је промена u (oi, v) у i. 2) Т. ј. oficos и ćofjLos, olos и oXcos, eldcov и Idcbv и друго сдично није се више разликовало по квантитету својих вокала (од почетка нашег рачунаља времена, може битијош и пре). У садашњем грчком сваки се наглашени вокал изговара средњом брзином, а сваки ненаглашени кратко. 3) Ова промена није по времену далеко од мало пре споменуте: Блас поставља као границу 4. век по Хр.; упор. ипак за ову и пређашњу напомену Kretschmer, К. Z. XXX 531 и д., где се прате трагови тога развића до у прехришћанско доба. 4) Већина (лирских) песника пишу неком смешом од народног и књнжевног језика, али тако даје први ипак као основа. По примеру Психаријевом (T'o та&бс fiov,) налази се и у вајновије доба овде онде вулгарно-грчка проса (на пр. ’ЕсртаХссотг,f$),