Delo

478 Д Е Л 0 Пппина, навешћемо му пз једнога чланка Пипинова, штампана у В. Евротш пре доста годпна, неколике напомене о овоме пптању. „Недавно ioin, у доба романтично велпчања народности, било је врло распрострто учење, да исторнски жпвот народа представља јединично развиће једнога тппа са особинама каквима се одликовао у самом почетку, а у нравцу који ie унапред обележен, као што и природни створови остају увек онакви какви су бпли у самом почетку, као што, на пример, лав остаје лавом, а дуб — дубом“ ит.д. Такво је учење, вели Пипин, понајчешће бивало и бива кодексом националне искључивости, п г. Мплетић не би могао избацити опако категоричко тврђење, да није прпсталица овога преживелога учења. И исторпја п етнограФија нуде пуно примера, по којима се може видети, да тип национални није непроменљив, него да се непрестано мења према погодбама историскога живота народнога. А те су погодбе п многостручне п многобројне. Отуда п излази, да се почетнп и завршни ступњи у развићу народности често пута толико разликују по облику, да им се једпнство тек студијом може доказати. „Очигледно је. вели Пипин, да се национални тип не може одредити према једном му облпку, ако се не узме на ум његово историско развиће, у колико се оно огледа у стуињпма који су прешли, у резудтатима који су се задобили, у идеалима којима се тежи“. Ако је све ово истина, као што ми држимо, није истина оно шго г. Милетић тврди. Ако су Бугари, користећи се у једно време нехатом наших државника ирема националним нам пнтересима, иреко екзархије u задобили доста успеха у Македонији, то им још не даје нрава, да тврде, како је Македонија бугарска. Не треба заборављатп да се u њихови успесн огледају поглавито у броју школа, које су, као расаднпце своје просвете и свога утпцаја, успели отворити захваљујуКи једипо ирави.чаt дати.ч екзархији, и нетрпељивости цариградске патријаршије према словенском језпку и служби. А ако је uo школама u њнхову броју судити о народности, како Бугарц смеју одрицати право да се зову Србима они становницп Скопскога санџака, који су, борећи се u противу пнтрига екзархиских агената, и противу немара патријаршискпх представнпка п иротпву сумњичења турскпх власти, успели задобити право да иодижу своје сриске шкоде. којих је, хвала буди њиховој заузимљивостп, само у том санџаку преко 60 на броју ? А кад стоји овај Факат свнма на догледу, зар се може одржати тврђење г. Милетића даје сва Македонпја бугарска по говору и осећањпма? Народ јеусвојим умотворинама исказао не само свој поглед на свет u појаве у њему, него и своја осећања и расположење, са којимје пропраћао догађаје из своје прошлости и оцењпвао и радње u Јунаке које је сматрао као своје представнике. Ако г. Милетпћ нема ништа противу тога, ми бисмо радо пристали, да заједно аналишемо ове умотворине, у облику у ко.че су их објавили бугарски издавачи, да нотражимо о коме, о чем и како аевају македонске народне песме, па но томе да сравнимо са нашом u бугарском народном иоезијом. Пресуда свакојако неће бити иовољна ио г. Милетића, јер би њему било тешко наћп, да