Delo

друштвени живот 479 се у македонским песмама опевају догађаЈн и јунаци познати из бугарске иародне прошлости, ман>’ ако не би узео тврдити, као Хрвати, да су Вукашин, Краљевић Марко, Старина Новак, Новаковић Грујо ит.д бугарски јунаци. Буде ли г. Милетићу uo вољи да мадо припитамо и шта нам псторпја казује, треба пре свега да призна, да распрострањеност имена не значп то исто што и распростраљеност национална, и да се подитичке границе не морају увек поклапати са граннцама етпограФСКим. Кад то не бисмо иризналп, њима би слава Симеунова, а нама слава Душанова сметала да дођемо до праве пстине у овом спорном питању, које се правилно може решитн само тако, ако се правпдно схвати и време у које се збило, и начин како се извршпло, досељавање и расељавање словенских илвмена на Балкански Полуострв, не испуштајући при том из вида прилике које су га пратиле п познијем пм развићу правац одређпвале. Могу г. Мплетпћу бнти данас милији Бугари него лп Србп, из разлога каквих му драго, ади опет за то, кад je реч о оваквом једном питању, мора му бпти наЈмидпја истпна. А ако хоће о њој рачуна да водп, мора прнзнати, да данашња псториска наука није успела, јер није имала за то иоузданих података, јасно обележитп особине у животу, говору н обичајима овпх славенских илемена, која се, по Дрпнову, почеше досесељаватп на Балкан. Подуострв још од III в. после Хр.: да су се Србп и Бугари доселпли много доцнпје, крајем VII в.. кад је већ Балк. Полуострво бпло насељено различним словенским пдеменпма, Koj'a бејаху под влашћу грчком; да су се и једнп п другп, створивши себп државу, старали распростртп свој утицај п на она словенска нлемена која жпвљаху ван државннх пм граннца; да су Срби, као чпсто словенско племе, моралп бнти сродшуи тим сдовенским племенпма. него ли Бугарп, који су постали претапањем туђега племена у завојевано словенско, пзвршеном на једном ограниченом простору, чије граннце нису прелазпле државне гранпце бугарске пре Борпса ит.д. Узмемо ли уза све ово на ум нсторпску судбпну пдемена словенеких у Грчкој Имперпјп п разнолике утпцаје, под којпма пм се могао слагати етнограФСки карактер (а он није непроменљпв) — још ћемо се боље уверити, како је мало основано тврђење г. Милетића, да је „Македонија од вајкадашњих времена бугарска страна“. Исторпја је ту да нам покаже, чијп је утицај на македонске словене био пресуднпји, трајннјп, српски или бугарскп. Та су Факта, претпостављамо, иозната п г. Милетпћу u с тога пх нећемо наводпти: она се међу тпм не смеју превиђати. ако се хоће о оваком једном иптању правилно да мисди. А г. Милетпћ ux је превидео п само за то нпје хтео прпзнатп, да нашем, на тим Фактима основаном захтеву, који мало час поновпсмо, не може одрећи нп правплност ни иравичност, а још мање се може за њ тврдитп, као што учпнп г. Мплетпћ, да је „груб п дивљачкп*. Национално велпчање п пскључпвост, којп пстнчу као последпца претеранога заношења славом иредака, бпла је главнп узрок кобнпм нееугласицама, које су многим народима сметале да се правплно развијају.