Delo

ДРУШТВЕНИ живот 487 иразним говором. Иисац је морао наћн начина да избегне једну тако досадну сцену а и оно претернвање пзмеђу Турчнна u Тихомира. После, но мора Турчнн ногннутн од руке Тихомнрове на да се испунн решење трију суђеница. Ваљало је ггодним путем избећи погибију госта н сачувати певача за Фпнале, у коме бн за њега било резервисано лепо место. Као што се видп, у драмолету има прплпчно слабих места, која би се могда поправпти на корист природне радње у њему. Али има нешто што се не да исиравити: то је начин нишчева иевања. И ако je нмао доста лепих нредмета за песничку обраду, он је изостао иза њих. Како је слаб онај важни монолог Лепосавин! Како je ништавно тужење настпрке Смиљке, удовпце оног веселог Марка! Како би бпло тепање мајке јединчету да га је исневао нравп песнпк! Или онај разговор између Фанатичног мусломанина н озбиљног Хришћанина ! И у самом певању пишчеву има врло много места, која сведоче да г. Љубомнр Петровић није нмао права наденути себи песнпчко нме Љубинко. У његовим стиховима пма много усиљених сликова, који надају са свих страна; безукусна места доста су честа, а говор је свуда као у оних негалентованих писаца, које ни дугогодишње стихотворство није уверило, да њихова изветшала лира, која никада ннје ни бпла складно удешена, одаје непрестано сасвим непесничке звуке. Да вндимо шта је госнодин Љубинко као либретиста дао композитору. Кад се разгдеда текст певачких песама, онда се види да нп ту дужност своју није ппсац испунио како ваља. Тако је све верско одушевљење Турчиново унео како је знао и умео (а мп знамо како је његово песничко умење) у разговор а за молитву правовернога Мусломана остале су цпгле три речи: „Алах ил Алах !“ Хорске песме врло су кратке и са непробраним пзразима; Финале се састоЈ’и из десет слабих стихова, а безначајни дует пастпра одужен је толпко да је композитор с мирном савешћу пребрисао равно две китпце. Највећу невештину за писање лнбрета показао је нисац (не можемо рећи песник) у другом чину: место да састави малу баладу, којом би Смиљка ожалила свога несрећног мужа, он сасвим равнодушно ставља на то место народну песму „Еј, у Агана“. Кад ту није хтео нружптп музичару прилику да изради сегну u жалосну арнју, а где ће ? У ошпте све певачке песме подсећају на ону реч нз Севиљског берберина: „Пева се оно што не вреди говорити*. Једине добре иесме у лпбрету јесу песма мајке уз колевку сину, коју је г. Ј. Марпнковић ваљано компоновао а г-ђа Тодосићка лепо отпевала, и хор калуђера, који се не нева, и ако је компонован. Мучећи се с оваквим незгодним либретом, композитор г. Јосиф Маринковић зео је музички део на онште задовољство. То је први рад нашег дар ш ггог и вредног музичара, и мн се радујемо што можемо рећи да је г. Јосиф Маринковић постпгао лен успех. У хорским песмама мотиви су оригинални, лепи и врло хармонично обрађени; песма мајке сину днше особнтом љункошћу, којом се одлпкује u речнтатив пред њом; на-