Delo

507 КРИТИКА И БИБЛПОГРАФИЈА Поред све радиности п добре вол>е Дандолове, стаље у Далмацији беше критично, јер је буктпо рат свуд око ње. Инглези блокираше пристаништа, те трговнна беше застала, а то је значило Далмација немаше хлеба: Тгесаровина (и данас далматпнскп горштаци зову Лику Lecapoвином) господарка у Трсту и у Хрватској, једнако распирпваше буну. Руси, готово преко ноћ, беху освојили млетачку Албанију и Боку Которску, нредате Наиолеону петроградскнм уговором у исто време кад и права Далмација. Сударујући се тако својпм крајевима Француска и Русија скрхаше једну чудновату, делпкатну и крту ствар, која се звала : дубровачка реаублика Гломазан венац бедема, крај мора, изндап на самом гребену, између ираве Дадмацпје u Боке Которске, а у томе венцу зграде, које би долпковале ведикој каквој вароши, — то је Дубровник. вели писац. Оквпр прошлости тако је добро сачуван да се чудиш што се још не вуку племпћски нлаштови по плочанпку. Републику састављаху вдастела, пучани и робови сељаци. Та образована и углађена државпца беше оаза цивилизације посред дивљачке околине ; XVI u XVII века у њој цветаше словенска књижевност занојена духом италијанског ренесанса. Ади нрава снага Дубровника беше његова мрнарица, јер и ако ннје имао више од стотину војника, имао је год. 1797 три стотине и шездесет и три ведике товарне лађе, Koie су највише радпле по источним обадама Средоземног Мора. Дакле, у главном, та република беше једно велико елободно п добро уређено бродарско друштво, којему на чеду беше вдастеда. Трговином обогаћена властела иђаху дома, међу високим зпдинама градским, негујући књигу и науку а подоста и политичке плетке, да се отму чами. Јевропски консули из онога времена бедеже чудне супротности у мислима u навпкама дубровачкнх племића којп, и ако е^разовањем не уступаху племпћима западне Јевропе, у домаћем живљељу држаху се строго сдовенскпх обичаја, што се највише огледало у ноступању са женскима, које су ретко излазиле из кућа... Своју независност Дубровнпк је сачувао правим чудом иолитике, велп Пизани. Невоља му беше да се у пстн мах прпказује као штићеник више држава. Да би се одбранио од Млетака, он је плаћао данак султану, а против њега, позиваше се на заштпту Аустрпје, Напуља и Фран* цуске, како кад. Последак те политике бпо је, да су се поменуте државе узајамно суревњиво посматрале, нретечући једна другу, да која не уграби богати град. Али кад се на пзмаку прошлога века отргоше из вежња разне силе и амбиције, Дубровнпку куцну последњи час. Године 1806 у шкрппцу између Руса п Француза, „Дубровник је потајно већма нагпњао првима, а то наведе Французе да га цривремено заузму“. После тилзитскога мира, који предаде Французима Боку, Дубровник западе сасвим међу земље новога царства. Његово пространо и поуздано пристаниште привуче пажњу Наполеонову. Генерал Лористон, наскоро за