Delo

КРИТИКА II БИБЛИОГРАФИЈА 509 А како је та намера сазревала. тако су илириске области губнле важност иред његовим очима, јер му јасно беше да he их морати устунити Аустрији, да би имао слободне руке па северу. Тражећи од бечког двора пристанак да се некадашња иапска краљевина опст састави у делину, Наполеон већ наговепггава Метернику за нриморске земље, „које за мене немају вигие вредности, него ли окрајци косе, кад је иодрезујем} )“. Од тога времена нрестаје очинско старање Француске владе за приморске земље, а настаје немилосрдно експлоатисање, необазрива потера за вечитим потребама велпкога војсковође, за новцем и војницпма. Указом од 15. априла 1811 Наподеон одузима Далмацпји автономпју, придружује ју Илирији, примењује јој законе Француске. Одмах за тим Францускп чиновници ударају и купе несразмерну порезу и ночиње регрутовање. Народ ропће. Хајдучке чете врве по свима крајевима. Далматпнци ваиију за ћесаревцима. Нека ма где Наполеон изгуби битку, нека се само помолп чета Аустријанаца, буна је у Приморју нланула. . На то се није дуго чекало. После московскога нораза, Францускп су гарнизони једва билн сигу])ни у тврђавама, иа онда, мало по мало, остављају земљу, у којој завлада највећа анархија. II Далмацпја сва дистом понизно моли бечког ћесара да јој учини милост, да је за свагда узме под своје настирско жезло. Само дубровачка се властела усуди да затражи независност своје староставне државе, али им ћесар Фрања одговори, како он високо ценп њпхов ипетет према прошлости, како им нп данас не брани да негују та лепа осећања, али да је у користи њиховој да буду Аустријанци, јер будућности имају само велике државе. „У осталом, вели. ја не могу допустити да једиа моја провинција, буде раздвојена једном независном државицом. То би била аномалија!“ Дакде, у садржини књиге, Далмација иод Французима, главно je: веза изме/ју судбине Далмације оних година и осталих светских догађаја, које иокреКе еелики војсковођа и реформитор, или који њиме иокреку. Као шго већ рекох, тај начин пзлагања, даје велнку важност књизи u она ће занимати шири круг u ако остаје у границама једне монограФије. Једино што бпх могао замернти нпсцу, то је, што нронично говори о дубровачкоЈ властели, што пх иосматра једнострано, немајућп на уму прилике ондашње, а у чему се очевпдно поводи за пређашњим писцпма туђинима. Такође пзбија пристрасност кад говори о Млечићима, алп друкчнје му се није могло, пошто му презиме казује: да је од италијанске лозе. У осталом то су ситнице, које ишчезавају према вредности целине,. и ја одавно нисам читао туђинско дедо погодније моме срцу, корисније по исторнју мога несретног завичаја, него што је књпга ученога иона Пизанија Француски књпжевнпк Алберт Вандал приказавши ту књигу додаје2). l)l) У преписци Наподеоновој са минист. иностраних дела. Journal des Dćbats, 23 mars 1894.