Delo

порннх теолошких и филолошких знања Крижанићевих, која je он богато прибавио и развио y списима својим y циљу црквенога ii књижевног зближеља словенских народа, Брпкнер je нарочпто истакао ону другу политичку страну радова његових, која no садржпни м.иоли и нааредности погледа бар no нашему мишжењу високо надмаша све теолошке и Филолошке заслуге његове. У циљу зближења и политичке будућности словенскнх народа Крижанић, први међу словенским књижевницима, одушевљен и занесен идејама свесловенским (због чега га с правом називаху и првим проповедником панславизма ).') не само што проповедаше измирење католичке цркве са православном и предлагаше један књижевни језпк за све Словене, y којој намери je и y Русију отишао бгш, да код јединога за онда моћног словенског владаоца (јер y Пољској Крижанић с правом гледаше расуло државно) на томе и делом поради, већ je, богато наоружан сувременим знањем запада, понео бпо собом y Русију и читав један ирограм словенске државне политике руске. Крижанић je. као што ce надамо да ћемо y току ове расправе јасно показати моћи, y свему измицао времену својему; на темељу основанога и широкога образовања његова жива Фантазија носила га je y будућност, коју сувременици његови, a најмање y Русији онога времена, не могаху схватити и прихватити. И зато je Крижанићу било суђено да последњу трећину својега живота проведе као сибирски заточеник, пишући y почетку друге половине 17 века списе, којима je намењено било, да тек y другој половини 19 столећа света угледају и чији значај и замашај није још ни дан данашњега дана no заслузи оцењен. Ha самоме повратку из сибпрскога прогонства y њему још трајаше првашше одушев-

iuic.ui. 0 Крижанићеву раду на спојењу цркава u доласку љегову y Русију вредно je видетн u расправу Соколова (у руском „Журналу Мшшстарства Народне Просвете“ за април и мај 1891.). г ) Са овога гледишта ценио je значај његов u Луј Леже y поменутој раеправи-' „Un précurseur du panslavisme ai ХУП. siècle. George Krij an it oh“ (Louis Legen „Nouvelles études slaves“, Paris 1880.). Овој студији Лежеровој као да je нарочита повода дало дело Маркјевићево, о коме он мсђу тим вели да није ништа допрпнело истраживаљпна претходнпка (етр . 3. ). Леже сасвм умесно и о.правдано завршује студију своју овнм значајшш речима : „За осуду je што су ce Словени показали тако немарни према овом великом претечи модерних пдеја Или зар je то много, тражити већ данао потпуну слпку његова живота и озби.вно издаље њсгових списа ?“ (стр. 47.).

357

КРПЖАНПЋЕВА ПОЛПТПКА