Delo

оличавао ja створи ce преда мном y једном сасвим ноиом облику. Учпни ми ce да и земља и читав свет, и вечност и бескрајност није ништа друго до ja сам; и да све то од почетка na до краја свог постоји само y мени. и кад нестане мене, да lie нестати и свега тога. Јест, јест, мислио сам, чива има право : све ово што постоји око мене није ништа друго до извесне стране, извесни моменти самога мене. И то моје ja неће никада бити веће, зашшљивије по што je сада, a како сам међутим мало мислио о томе, не, шта говорим, шжада нисам мислио. Погледах старца којп ce поново дигао и отишао и ceo на праг : глава му je лежала на руке које je држао наслоњене на коленима, и изгледао je као да дрема. Померих ce на столици, он je и даље био миран, тихо га позвах да му платим, ал’ он ce није мрдао. Или je спавао, илп je био дубоко замишљен. Ja му онда оставих новац на сто, и полако ce кренух кући. Од оне меланхолије што ме je притискивала кад сам долазио, није било ни трага, на против био сам необично расположен. Никада, чипи ми ce, није ме лепа ноћ више потресла, више ми рекла но што je тада. Све je било мирно. Пут пошто je изишао из шуме, водио je кроз плодна поља све до оаме вароши, и белуцао ce y благим кривиаама далеко тамо испред мене. Нека дотле неосећана снага и крепкост струјала ми je no жилама, пред мисленим погледом, сав ми свет дође некако мањи и y onoj мирноћи створих ce самом себи сила једна, око које -ce све остало, као око центра, y neaoi потчињености и сервилности кретало. Hoh je била лепа због мене, месец je сјао само зато да мени осветли, a мир je владао једино из страхопоштовања наспрам мене. Тако y тим мислима полако сам ишао друмом, кад чух као да ме неко викну. Стадох, и тада из сенке једнога џбуна што je био украј друма изиђе једно девојче и само ми рече : «То сам ja Herr Doctor”. Погледах je боље; нисам je никада видео. Ako je имала највпше 16 —l7 година. Слабачке joj још детиње Форме обећавале су висок стас. Била je црномањаста,

391

ПЗ МОЈПХ УСПОМЕНА