Delo

дугих образа, обрва као угшсаних од којих ce спуштало преко чела неколико праменова косе што je светлила као крило гавраново, или још боље као њена два црна ока, a каква после нисам никада више видео. Била je обучена скромно, на глави je имала сламњи шешир, чији je велики обод уздигнут с преда и приљубљен око ушију, сенчио joj лице „Ja вас не познајем“, рекох joj узбуђеним гласом, јер ме њена изненадна појава, y мојим тадањим мислима бегае потресла. а Па ja сам Дулп, старчева унука; зар нисте чули како ме je грдпо?” одговори ona. «Мало час y каФани ?“ „Јесте, није ми дао да певам.“ ,Па куда ћете сад y ово доба?‘ „Идем y варош; ja тамо станујем са својом стара-мајком.“ „Па зар тако сами ?“ „Па ето с вама ћу, одговори она смешећп се и . „Зар ви мене познајете ?“ „Познајем вас; често сте долазили с друштвом код деде> гледала сам вас изнутра јер ми je забрањпвао да изађем. Па тако исто и вечерас; забранио ми je чак и да певам. A иначе здраво ме воли и често ме доводи себи. Вечерас сам му казала ако ме не пусти да изађем, да му внше нећу никада доћи иа кад ме ипак није хтео да пусти решила сам ce да утекнем да ce вратим кући. Јесте чули кад je пас залајао ? To je лајао на мене ал’ онако, од радости јер ме јако воли ; имала сам муке да га умирим и да га вратим. После сам полако крпз шуму испала на друм, na онда, да не бих била сама чекала сам да ви прођете: знала сам да ћете ce и вн скоро враћати. Ви ce не љутите je л’ те?“ He одговорих joj нншта, но je, и сам не знам како то испаде, само узедох за руку, коју ми она сасвим мирно даде и рекох joj хајд’мо. Рука joj je била мала. права детнња рука, и држећи je ocehao сам како крв струји кроз њу: iMorao сам и ударе пулса да бројим. Прво смо ишли донекле ћутећи, кад he ona тек роћи ;

392

ДE Л O