Delo

реднпх улица, на неколико корака испред мене, спазим једну женску која je ишла y истом правцу камо и ja. Ишла je обичним кораком, ни брзо ни полако. Ha глави je имала шал намештен онако како обично госпође намештају кад иду y вече y позориште, или на забаву. Чим сам je спазио поглед ми ce задржа на њој. У држању њеном било je нечега што ме je подсећало на неког познатог. на неке преживљене слике. чија успомена као y магли поче с муком да ce развија y мојој глави, и почех да тражим то што ми ce тако нејасно наговештавало. Био сам већ само на два корака иза ње. У то, с друге стране улице, залармаше нека деца. Она ce осврте, и какво изненађење била je Дули. Срамота ме je рећи, али ни помислио иисам на њу. Брзо приђем к њој. „Госпођице Дули“, рекох joj пре но што сам и помислио шта да joj кажем. Она стаде н погледа ме. Taj први поглед био je строг, укочен, страшан y девојке њених година; али ce одмах претопи y други, блажији и само ми рече ; «А, то сте ви, Herr Doctor.“ «Помислите”, рекох joj, -,како сам ce изненадио, ja кпсам знао да сте опет овде, иначе“... «И боље што нисте знали”. рече она и пође. «Зашто то?” запитах je, a већ сам од прилике знао шта je y ствари : све на њој личило je на несрећу. Њено лепо лице било ce осушило; њене румене усне биле су побледеле, a некада тако светле joj очи, биле су упале и потамниле. „Зато“, одговори она. „Ви знате, дошао бих да вас видим, Дули“, рекох joj a глас ми je дрхтао. „Боље што нисте, јер не бисте ме нашли, и да сте долазили,“ одговори она, a јасно се видело да ce усиљава да изгледа мирна. Ћутећи ишли смо даље. Време je било тешко, суморно, тек киша што није пала. Дође ми да je запитам да ли je опет код стара-мајке, ал’ ми ce учини да би y том питању могла да нађе чега увредљивог, и с тога, a да би само изишли из тог мучног ћутања, запитах je шта ради стара мајка.

399

ПЗ МОЈИХ УСПОМЕНА

ДЕЈХО У