Delo

ПОЗОРПШНП ПРЕГЛЕД 133 «спев моралп гледатп много пута плп кад бпсте га прочптавалп, онда <шсте виделп колпко је све у њему намештено, усиљено, колпко у њему нема правог уметнпчког стварања. Људи су непрпродно добри, неприродно осетљпвп п говоре непрпродно нежнпм изразима u лепим речима. За то овај драматскп спев много губп кад се преведе прозом: у стпховпма лежп половпна његове вредностп, те иревод у прози знатно кварп утпсак. Свакп осећа да нема нечега што бп ваљало да je ту. Хрватп не само што имају превод овога спева у стнховима него су га унелп у репертоар још пре двадесет годпна. Mu смо закаснпли п тиме нашкодили представп овог драматског спева. Као стара драма Сии иустиње бп у старпје време бпо лепо прпмљен н сад би се одмарао у позорпшној архпви. Кад се пзнесе сада као нов комад, он се прпма доста хладно и оставља се у архиву са многим старијпм п млађпм друговима. Али ако се преваримо, ако Сии дивљиие у прозном преводу остане на репертоару, то ће бити заслуга господпна Фпјана, који Ингомара прпказује особпто лепо, јер он може п уме псгаћп све важне душевне промене тога необпчнога створа. Са колпко уметностп представља он грубога п ратоборнога дпвљака, са толпко одмерености маркпра његово постепено заљубљивање, са толпко вештпне прпказује га као мпрна грађанпна. Милпна је гледатп господина Фпјана. Г-ђпцп Јурковпћевој тешко је бпло пгратп Партенију с таквпм Ингомаром, али је њена пгра ипак била добра, само што у њој местпмпце Huie било довољно љупкостп, којом је Гркпња п победила сина дпвљпне. Целпну је кварио гдегде прпказивач старца Мнрона, јер га је представљао комичкп, како не долпкује тој личностп. * Ваља нам забележптп п једну полуоригиналну новпну ; вредп поменутп п Бенедету, позоришну игру г. Градпмира Ј. Драгашевпћа. Прпказана првп пут краЈем Фебруара, она се нпје поново јавила све до данас. То је дошло отуда што ппсац нпје бпо срећне руке у пзбору онога што је драматпсао. Новела Е. Велијеве Пало иње иа воКе иа цвеКе, позната код нас у преводу г. T>. С. Симпћа („У слободннм часовпма*), јесте Фантаетпчна ирича о замршенпм приликама једне немачке породпце и њен предмет тражи само романску обраду. Ппсац драме хтео је надвпсптп ппсца новеле, хтео је новелп дагп нов жнвот на позорници, узео је у посао u — није успео. Томе ннје узрок његова почетнпчка невештина : и вештијп драматист не бп бпо боље среће у том послу, јер та сентиментална п романтпчна безукусна новела не даје материјала за добру драму. Ма како се овај предмет драматисао, слаба новеда увек <5п бпла боља од драме, јер су у новелп с епском оншпрношћу представљенн свп разлпчни догађаји који су се дешавали у околинн главне јунакнње, све док није дошло до пропастп њене. Новела, каква да је, разумљивпја је и основно психолошко пптање решено je у њој јасније; тамо се лепо види како су се прплике незгодно гомилале око главне