Delo

144 Д Е Л 0 над освојенпм земљама. Отуда u њихова тежња н њнхове сплетке око унпштења Пећске Патријаршнје и Охрпдске аФтокеФалне цркве. Кад су успелн да управу над свпма православним хришћанима — а њих је у ово доба велика већина у Европској ТурскоЈ — скупе п усредсреде у Фанару (1766—1767), онда су тиме достпглп резултат, каквоме сличног у псторнји покоренпх народа нема. Власт Царпградске Патријаршије шнрила се сад чак и тамо, одакле је власт саме старе Византије још пре 1000 годпна пшчезла Из полптичко-лукративних тежња и смерова пзашла је са свим природно и жеља за погрчавањем православних хришћана; једно у стварп управно и Финанспјско тело, чпји је Формални старешина носпо првосвештеничку тијару и седео на патријаршиском нрестолу, Фанарски се ареопаг иретворио силом околности и с духом времена у друштво за народносну пропаганду. То се нарочпто јасно види од стварања Грчке, куда сад као и да је прешла дпректива послова, којп у Фанару само излазе на видик, који се овде што но реч: само „изигравају*. „И ако су се од 1765 (ноновно укинуће Иећске Патрпјаршије) до 1830,“ вели ппсац (стр. 5) „сви пнтересп скупљали у Фанару, као у представнику старог државног (византпјског) средишта,. од 1830. Фанар се предао Атини, чекајући куд ће га од онуд упутпти сувремена просвећена демократија. Па ако је пређе погрчавање ишло у прилог интересима Фанара, од 1830. оно иде у прплог патриотскпм асппрацпјама нових Атињана“. Међу тим стадо Царпградске Патрпјаршије, као што се зна, нпјц састављено само из Грка; у њему има и Румуна, а најпретежнпјп му је словенски елеменат, да о мањим деловима и не говорпмо. А са подједнако пробуђеном народносном свешћу не дају данас ни Румунп, ни Срби, ни Бугари да им се кроз веру намеће јелинизам, п с тога се, још од нрвих корака Фанара одн. Патријаршије на томе путу, осећа жпви отиор осталих, негрчких народности у крилу Царпградске Патријаршпје, отпор, чцје су разне Фазе извесно познате нашпм чптаоцима, који је најјачу одушку до сад нашао у „бугарској* шизми, који међу тим прети да доведе до потпуног отпадања од ПатријаршиЈе негрчкпх православнпх народности. „Ако ли Грци, с правом Патрпјаршије у својпм рукама, наставе п ирема Србима и Румунпма Европске Турске оно, чим су раније од бугарскпх и српских племена сами створилп Ексархију, мпра у црквн бити неће, трзавице ће се наставити, и ако се не створи нова Ексархија, ако се и не васпостави Пећска и Охридска Патрпјаршија, незадовољне ће стихије тражитп све друге начпне да сузбијају тесногруду и искључиву грчку унраву.“ Та ће борба бити очајна, и Патријаршија ће је нзгубити ue само с тога, што на њеној страни у њој не стоје никакви јачи морални разлози u што је и физички слабија, већ и с тога, што је данас ни Порта у њој више неће хтети ни моћи подржаваги. Изгледа, и то би била радосна појава, то као да је и уверење нашега писца, — изгледа дакле, да духовни нредставници у Фанару, да сами натријарси увнђају ту велику оиасност за Васеленску Цркву,