Delo

KPUTIIKA II Б11БЛП0ГРАФНЈА 14? ii да су онп решени да помоћу оправданпх уступака народностима спрече њено даље распадање. Овоме као да се очајно протнве Фанарске иородпце п њпхови представнпдн у Светом Синоду, те тиме као да се и објашњују тако честе промене на Патрнјаршиском Престолу у Царпграду. То као да је бно узрок и оетавци Њ. С НеоФита YIII н заменп његовој Његовом Светошћу Антимом VIL То је био непосредни повод и за нашега нисца да наиише овукњпжицу, чији су листпћи намењени „да унесу нешто светлости у ово питање, живо везано за политичку судбнну балканских народа. Њпх казује у перо љубав ирема православљу u нрема словенској народности подједнако тоила. У њнма се хоће да потражп, како су се данашње несугласице расправљале у ранијим временпма ; зангго су после повраћеног јединства цркве у Турском Царству, 1766-7. на ново избиле старе несугласпце, н којпм бн путем Царпградска Велика Црква најлакше могла да послужн како својим дужноетима Васељенске Православне Цркве тако и ингересима црквене слоге, коју не могу да не желе сви пријатељи вере.“ Као што се видп : посао н тежак и деликатан и племенпт, али посао, то одмах можемо с правом додати, за који је дорастао ипсац ове књнжпце пре но ма ко другп. Потврду за ово даје нам свака њена страница, а то нас разрешава од, у другпм приликама пријатног посла, да истражујемо њеног правог писца. Ма ко он бпо, његов je рад изврстан ; то вам је уз последњу г. Пироћанчеву књнжицу, један од најбољих публицистпчких списа у нас за последњих десетак година. Све вам је ту и потпуно и пречншћено и јасно. Писац вам је на непунпх четрдесет страница — да увод u завршетак не рачунамо — пзнео оно, за што би другоме требала чнтава књига дебела. Huje овде место да улазнмо у сва гштања која се у књпзи истичу. Према томе се ми не можемо задржавати ва излагању нишчевих погледа о аостанку афтокефалне народне цркве на Балканском Полуострву и о судбини словенских цркава и њихово.ч укинуКу аосле турске најезде [8 —14). Нећемо застајатп ни на црквеним аовластицама у Турском Царству нп на сгању цркава и школа у аравославних Гркау иоловини XVIII столе!а ари укидању ИеКске Батријаршиуе па ни на томе : шта је Васеленска црква требала да ради иосле сједињења свих балканских иатријаршија у једну (15—22). Најиосле нашпм читаоцпма, којн су бар с Вуковим п Мнлнћевићевим радовима упознатп. неће бити са свим неиознато uii стање нових фанарских владика — по укпнућу Пећскс Патријаршије — у сриским земљама, као ни то : какво су мишљење о целом грчком народу они створили и ко/7 Срба и код Бугара (23—29). Све то нска читаоци потраже и нрочитају у самој књнзи. Mu ћемо застати само на томе да наведемо иишчеве речн о значају издвајања српске цркве под кнезом Милошем. Свп људи, који су иознати с народно-црквеним нитањем нашим у Турској, једнодушни су у томе да је, нначе дубоки и ироницателни — нек нам се допустп овај старији алн често нсзамсњивн пзраз — богоданн дннломата, кнез Мнлош у овом питању учиДЕЛО VI 10