Delo

ПАКОСТ У КРПТПЦП 167 благо

II зато место праиог рада, којн свакада односи плода он на све стране тражп у науци закопано благо.* „Одговори безумннку по безумљу његову, да не мпсли да je мудар!“ i елн премудрп Соломун (Нриче XXVI), ија бпх по овоме моралу старих Јевреја требало сад да се ухватим у коштац с г. дром Недићем, па „ком опанцп, ком обојци.* Али је се стари јеврејски морал већ одавна прежнвео, и на његово је место, хвала Богу, дошао другп, хришћански, а тај ми налаже да будем благ према свакоме, па п према, г. дру Недићу, ма како злобне и тенденциозне његове речи против мене биле. Ја према њему хоћу такав да будем—као и увек до сад — већ п ради његовог стања, nfai;o би сампм његовим држањем могао битп разрешен од свих обзира. Треба да вам најире кажем да нпкад нисам бпо те среће, да се поносим ирпјатељством г. дра Недића, за којим ми доиста никад ппје бнло много ни сгало. Отуда ваљада п сав гњев његов иротив мене још прнликом мога бирања у Великој Школи којп се појачао у КњпжевноА метнпчкој Заједннцп, и нашао израза u у жалосна помена Реду. Неслагање није долазило толпко од супрогности наше нрироде, колпко од различhoctii у васпптању п начину рада, а у великој мери, то пзвесно неће порпцати ни г. Недпћ, од разлике нашпх ногледа и на саму полигпку. II као да нас је, поред свега осталог, моја „каријера“ пона]већма удаљила. Ја г. дру Недпћу нпкад на његовој завпдео нисам, нити бих му завидео кад би достигао све своје идеале. Ја бпх се томе чак и радовао, ако то само не било по цену каквпх нових „шупљих Фраза.“ Ја ником ни на чему не завпдим, јер сам добро запамтио u к срцу примио онај лепп Давидов псалам, кога као да се не сећа г. др Недпћ, а који је тако узвишен. „Немој се жестити, вели се ту, гледајуКи кога, гдје нааредууе на иуту своје.ч, човјека који радп што намисли“. Своје научне радове нисам никада удешавао ио рецептима мога критичара; п, ако су му овн у свему, као овде, поуздани, онда га ја искрено сажаљевам за његове узалудне труде. Оп, спромах, у заносу за тако духовитпм ироналаском, ннје нп оназио, како свс, што је замене рекао, важи у много већој мери за њега сама. Ја сам бар пет до шест годнна у науцп млађи од њега: живео сам увек у тежим нрнликама, иа сам ннак створпо ио нешго, што извесно и својих мана има, — о којима међу тпм с-амо овде онде може г. Недић говорити, — али што на сваки начин, у сваком погледу надмаша оно, што нам је до сад дао мој крпгичар. А зар су предавања н списи: 0 сновима, 0 Хамлету, 0 иесимизму, 0 нашој лирици итд. мање нриступачнн и занимљиви баш за најширу публику од мојих често за ову врло сувонарних радова ? Зар je у осталом то тако смртан грех, што ја нисам нпсао и 0 Кеваичипима, 0 лимунацијама, 0 селима, 0 Баби£у, о чсму је писао, u о чему још мнсли нисати г. др Недић ? II зар не би било умесно н оиравдано ноставити пигање: шта је управо његова струка, кад га впднмо како из Логикеи Психологије јури у Политику, из ове у Белетристику, а из ове опет у Филологи у и Сннтаксу, одакле нрети да потисне u Даничића, u Нова-