Delo

184 Д Е Д 0

Мали се Сима скугшо као дулек, повукао пода се и ноге и руке и само по некад зажмури, кад пође од бабе до мајке, или од мајке до бабе. А кад се напослетку уплетоше сна и свекрва, малн се Сима измаче између њих и утече у кућу, па ту тек поче да плаче и тада први пут проговори, а прву реч рече ђаво ! и руком са свих пет прстију показује на бабу. После тога дана, никада се више није лепо погледао са бабом и чим је види, а његове мале зелене очице одскоче као лешњици и гледе у сред лица Журнинога, као у нешто страшно и лажњиво, а и сама Журна, бежи главом од тих очију. пљује око себе, као да су јој уста пуна длака и шапуће сама за се: „Убио га Бог ! .. анатема га било !* И то је све тако било, докле се једном и сама Журна не увери да свако зло, носи и неко добро. Једном се она спустила у подрум и понела собом празну тиквицу да је мало накваси, како јој празна не би прсла од сунца. Прво се лепо саже и сручи ракију из натеге у тиквпцу, па је после узе десном руком и рече сама себи : на спасеније ! и принесе грлић устима, али још и не подиже главу, да јој потиљак види другу страну, кад јој очи падоше на окно од подрума и у сред њега виде голу главицу малога Симе и његове зелене очицс. Тада ioj се залепише очи за његове, а рука јој оста онако подигнута, само се по некад по малко подиже на вишо и окреће тиквицу на ниже. Не смеде Журна од неког чудног стра, ни један пут да предуши а у себи само мисли : „како ie зелено, као зелен гуштер !и Тако је то трајало по за дуго, па нити Симица трепну, нити Журни падоше једном капци на очи. Кад од једном њој задрхта рука, задрхта и она сва и тада из њених прстију паде њој пред ноге њена тиквица, сува као и мало пре. Ту се Журна трже као иза сна, брзо диже тиквицу са земље, па после лупи вратима љутито а кад прође поред Симе, окрете главу на другу страну, отпљуну тамо као на чини и рече за се : «Где ме зло натера да поиијем читаву тиквицу на искап, а пре сам је увек пила у три пут!* Него после тога, ни сама Журна није знала зашто, али чим принесе устима грлић од тиквице, њој изађе иред очи зелен гуштер и ондак јој увек тиквица падне празна пред ноге. Само једном кад је бејаше разломила грозница, те