Delo

КРИЖАНПЂЕВА ПОЛПТПКА 195само при увођењу нових пореза, већ и у опште по смртп свакога владара, народна скупштина треба да процени и исправи све законе и установе. који су се у практици показали као по народ штетни. И на све те измене дужан ie дакле ирво да положи заклетву сам влададац. па тек онда народ. Без сумње назори колико ориђинални, толико и за оно доба веома значајни ! Крижанић диже нарочито глас свој противу оних књижевника ласкаваца, који владаопима божанско или лажно исторнјско порекло истражују и силом придају, наводећи за то примере о Александру Великоме и Августу; јер, вели, коме је слава од бога дата он је нема тражити у људи (I. 335.) а у осталом увек је и самоме владаоцу боље бити домородаи, но ли дошљак (339.). У току ових мисли он сузбија и басне о скитскоме пореклу Словена1) као и о варјаижом пореклу руских владара. Осуђујући поново стране називе владалачке (нарочито архопта и десиота у нас. стр. 360) Крижанић међу тим греши, кад назив краља (који долази од Карла) претпоставља називу цара (који се опет од Цезара доводи), мислећи да је назив краља (којим именом он у осталом свуда владаре у огиите зове) старији и чисто словенскога порекла (352—359 ) Прелазећп (у разделу 54.) на питање «о одржавању владавине” Крижанић напомиње, како има времена, у којима је теже одржати владавину, но ли је раширити (I. 378). Нису никад трајне оне државе, које бујно и силом постану, као што нам то сведоче примери једнога Атиле и Тамерлана, па и сам распад државе Александра Великога. Сигурније су увек, вели он, «вечне тихо текуће реке од потока. који из бујних киша постају” (379 ). Па исто тако није за владаоца саветно ни да напрасно без праве потребе мења законе и уставе народне, «ain,e хочетт> онт> самт> битЂ кркиокЂ и безиечалент* вт> госиодству*. (381.) Добро подешени Солонови, Ликургови и Нуминм закони трајаху вековима (382). Ваља увек добро памтити речи «похвалних краљева” и на њих се угледати; тако Агис Спартански вељаше, да не ‘) Скитн су, вели, Татари u Турци, а стара словенска постојбина је велика, мала и бела Русија, одакле н јужни Словени одоше преко Дунава у стару илнрску област, која са Македонијом граничаше. 340—341. Језик наш не даје се доводитп из скитскога, јер је он подједнако стар са језицима осталих народа, дакле од постанка својега језик словенски. 346.