Delo

196 Д Е Л 0 треба толико разбирати о (бројној) сили колико о каквоћи непријатеља, цар Антонин пак говораше : да je боље сачувати једнога подаиика, но ли побити сготину непријатеља, а Хенрих Шпански онет : ja се више бојим од суза и проклетства поданика својих, но ли од највеће војске непријатељске (I. 384.). На иитање, треба ли владар да је славољубив, Крижанић одговара : да, али без охолости и да не тражи иикад толико славе у ратовању, јер је само рат у одбрани праведан'), колико у утврђењу «вере, иравде, мира и изобиља” (386.). Лепши спомен од Атиле и Тамерлана, вели он, оставили су у историји света Август, Трајан, Константин и Теодосије (385) као и Карло велики тиме, што је три сабора држао (у Риму, ФранкФурту и Француској) и три университета установио (у Болоњи, Павији и Паризу. 394.). Пошто је већ напред начелно утврдио да је монархија ипак најбољи облик владавине, ма да и она у себи носи извесне мане и незгоде (о којима касније још наричито говори у књизи II. разделу 40 : De legibus et Statutis), Крижанић (у разделу 36 : иОођ кралевскомт наступанш”) нарочито претреса иитање о наследној или изборној монархији и додази до закључка, да, и ако је бирање увек старије (јер је свакоме наслеђу претходити морало), ипак је наследност у једној династији обичнија и полигички кориснија. Код избора само се претпоставља да се увек најбољи за владара бира, док у самој ствари они, који га бирају, не траже никад ичловкка народному добру, но себћ користнагоп (сетимо се том приликом приговора, како у демократији најчешће «медиокритети,) на површину избијају); изборне трзавице су честе и сам избор владара мучно иролази без крвавих међусобица (I. 396—397.). На приговор да изабрани владалац искромнће и умћркованће господуетЂ” (1.398.), Крижанић одговара, да историја баш противно тому сведочи (тако н. пр. Рим, када му нреторијанци цареве бираху, затим Немачка, и најзад Пољска, у којој, из узајамне суревњивости шљахте, махом странци на престо долазе.) Аристотел, вели он, хвали ону државу, која је демократији приближнија (дакле и изборну монархију претпоставља наследној), али и ако «Аристотелв еств *)*) Ма да је рат дело аемнога живота л.удског (II. 81.) опет је увек „ираведна рати нричина потребнац. (II. 108.) и додаје, како „завктв ц присагу треба держап.“ (109.).